Ako te zaboravim Kosovo

[Jupiter]

http://www.youtube.com/watch?v=eQ1EKSS0O9s

[Argus]

- oèigledno ne lièimo samo likom -

http://www.kurir-info.co.yu/clanak/kurir-14-02-2008/dusa-me-boli-za-kosovom

DUŠA ME BOLI ZA KOSOVOM!
Proslavljeni srpski režiser za Kurir govori o otimanju Kosova, amerièkom hegemonizmu, francuskoj izdaji, rusko-srpskom bratstvu



UŽICE - „Jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova za mene je od poèetka vojna akcija, operacija! Pre 600 godina na Kosovu je bila velika bitka izmeðu srpske carevine i Otomanske imperije i Kosovo je tada izgubljeno na masu. Na biološkom nivou Kosovo je sada ponovo izgubljeno na masu.“

Ovim reèima na poèetku intervjua za Kurir naš proslavljeni režiser Emir Kusturica govori o Kosovu kao velikoj srpskoj rani.

- Najveæi problem je što se Kosovo ne izdvaja posebnim socijalnim projektom, što se ne izdvaja nekom velikom tradicijom nobelovaca, što se ne izdvaja po ljudima koji su pravili neke znaèajne patente. Reè je o tome da se svet sada fragmentira, da se podstièu separatistièki pokreti, a onda se celina pravi, ne na nivou Evrope i sveta, nego na nivou korporativnog kapitalizma, koji onda dozira koliko ko èega može da proizvede i da pojede, a da sve oni to kontrolišu. Ako je ljubav Srba i Amerikanaca do 1915. bila kakva je bila, pa smo šljivama plaæali dugove i razmenjivali iskustva, tu nema razdora. Po meni, tajna je u novom rasporedu vojnih sila koje jednog dana treba da krenu na istok.

Jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova veæ je sasvim izvesno.

- To je ono oseæanje koje je poèelo sa Slovenijom. Ono što je najtragiènije jeste da je za sve što se dešavalo na Kosovu, ukljuèujuæi i uništavanje bogomolja, okrivljen Miloševiæ, a sada vidimo da to nema veze s tim. Mi smo valjda jedina zemlja na svetu koja je imala èitavu jednu politièku frakciju, sektu koja je promovisala otcepljenje. Dakle, mi smo smo Americi dali Teslu, a ona nama ovako vraæa. Nadam se samo da su ovo poslednji potezi koje oni vuku. Mene duša boli za Kosovom. Boli me što su nam pre nekoliko godina uništili 180 bogomolja, a ceo svet je æutao.

Šta bi, ako Albanci proglase nezavisnost, trebalo da uradi država, a šta narod?

- Veæ smo zakasnili. Seæam se kako su Grci reagovali na Makedoniju, milioni ljudi su šetali po Atini protestujuæi. A Srbi su, nesreæni, pokazali da jedino CIA može da ih organizuje. Trebalo je, kao onda kad je bio 5. oktobar, pozvati CIA da organizuje protestnu šetnju od milion ljudi, barem da pokažemo solidarnost.

Šta vam govori èinjenica da æe Amerika prva priznati Kosovo?

- Kao što je Rimska imperija nekada rasporeðivala svoje vojnike, to danas rade Amerikanci. Imaju 400.000 vojnika od Japana i Malezije ukrug preko Avganistana. Svet je postao ogromna pornografska baza u kojoj nema skrivenih tendencija. Nema ideja da je jedan narod - narod i da mu se ne može ulaziti tek tako, gnusno u dvorište. To znaèi da amerièki interes može da seže i do naših braènih kreveta. Oni jednostavno to rade po novom konceptu korporativnog kapitalizma. Na Kosovu je reè o uvodnim taktovima kraja demokratije.

Odlièno poznajete francusku kulturu i istoriju. Otkud Francuzi, srpski saveznici u ratovima, na albanskoj strani?

- Promenio se koncept sveta, i to nema veze sa Srbijom veæ sa Sarkozijem. Znam da je Klinton Miteranu rekao da æe poslati Turke da nas bombarduju za vreme rata u Bosni, a da je Miteran odgovorio da, dok je on živ, neæe dozvoliti bombardovanje. Èim je Miteran umro, oni su nas bombardovali. Francuska je sa Sarkozijem postala deo bloka u kome je nova definicija NATO pakta, koja seže od Rolingstonsa koji uvek idu tamo gde NATO stiže. Postoji jedan novi svet gde sve, od modne revije do fudbala, postaje funkcija vezana za NATO.

Mislite li da su Rusi u prièi o Kosovu bili iskreni prema Srbiji?

- Šta može Rusija koja se poslednjih godina diže iz pepela da uradi više izuzev veta u Savetu bezbednosti? S druge strane, prvi put se ljubav izmeðu Srba i Rusa realizovala kroz konkretnu poslovnu saradnju. Ovaj gasovod æe davati više para nego što je NIS ukupno donosio. Ja volim takve konkretne ljubavi.

Kako smo došli u situaciju u kojoj èetiri od šest svetskih sila nisu na strani Srbije?

- Srbi su mogli da budu i pet puta gori, pa se opet ne mogu kažnjavati ovakvim aktom. Oni koji tako govore zaboravljaju drugu stvar - Srbi imaju iza sebe dve i po milijarde ljudi, Rusiju, Kinu i Indiju. Tu je èitav istoèni svet koji se budi. Ovo što se dešava nije kažnjavanje Srba, to su vojni ciljevi. Komocija u Parizu i Los Anðelesu se drži kroz jak NATO i kroz kontrolu naftnih polja i nafte na svetskom tržištu.

Šta onda tu može da uradi mali narod kakav su Srbi?

- Ima faza kada ne mogu da urade ništa. Za vreme Otomanske imperije duhovni život Srba odvijao se u manastirima, sve drugo je bilo zamrlo.

Ima oko nas još malih naroda, pa nisu kao mi svaki èas na važnoj životnoj raskrsnici?

- To je znak da su naši preci, kada su stigli sa Dnjepra, kuæu napravili na drumu i da moraju svako malo da je renoviraju. Ipak, kad Srbe uporedite sa svim narodima okolo, doðete do podatka da su najveæa imena Balkana ipak koncentrisana u tom narodu.

Mnogi misle da je Kosovo izgubljeno još pre osam godina od strane Miloševiæa?

- Kad ga je Miloševiæ izgubio, zašto onda NATO i Amerika nisu harmonizovali Kosovo sa Srbijom i doveli ga u vezu sa onim što je ono bilo pre 600 godina? Ti što tako misle ne uvažavaju èinjenicu da je Bondstil najveæa vojna baza prema istoku i da je od pada Berlinskog zida ideja da se NATO sve više pomera na istok.

Kako gledate na stav premijera da nema sporazuma dok nam EU otima deo teritorije?

- Èitava prièa o Kosovu poslednje dve godine koncentrisana je na to da dobiješ grè od smeha kad ti oduzmu deo teritorije. Koštunica je to prozreo, a vidim da i Tadiæ to sve više uvažava. Sva ideja jeste da se polako, sa osmehom, rastanemo od Kosova. Logika u politici više ne postoji, ali, logièno pitanje jeste - zašto ne bi Srbija i Kosovo ušli u Evropu zajedno, pa se razdružili u okviru EU?

Kakve æe tragove ovo što svet radi sa Kosovom ostaviti na kulturi, na istoriji, na duši, buduænosti srpskog naroda?

- Na duši naroda to æe biti ogroman ožiljak koji teško može da bude zaleèen. Posebno kada se zna da se jedna ogromna tradicija žrtvuje za nešto što nema svoje utemeljenje u zapadnoevropskoj hrišæanskoj kulturi.

Da li ste razmišljali o tome da æe Srbija u buduænosti moæi da povrati Kosovo?

- Nemam predstavu o tome. Ono što znam jeste da Srbija ne sme da izgubi Kosovo iz svoje memorije. Ako uzmete genocid koji su Turci poèinili nad Jermenima, kada je pobijeno 900.000 ljudi, dobro smo prošli. Mi kao narod volimo uznesenja, da uèestvujemo u ofanzivama, narod smo koji može da pobedi u bilo èemu. Ali, kad doðe do toga da se organizujemo, vrlo èesto gubimo bitke.

Kakvu to poruku šaljemo svetu ako 19. vek završimo ubistvom kneza prosvetitelja, 20. zapoènemo ubistvom kralja, a 21. ubistvom premijera koji je smatran za velikog reformatora?

- To je kao kada bi Francuze pitali kakvu su poruku svetu poslali time što su svog kralja ne ubili, nego udavili i obesili. To što ste nabrojali može da se naðe u tradiciji svih naroda. U velikim zemljama svi ti zloèini delo su biznis-grupa, masonskih zavera. Kod nas, sva ta ubistva su manje-više izazvana sa strane.

http://www.glas-javnosti.co.yu/clanak/glas-javnosti-15-02-2008/kusturica-uz-srbe-je-2-5-milijardi-ljudi

GLAS ISTRAŽUJE KOSMET - ŠTA DA SE RADI?

Kusturica: Uz Srbe je 2,5 milijardi ljudi

Uoèi sudbonosnih dogaðaja oko Kosova i Metohije redakcija Glasa odluèila je da srpske intelektualce - nauènike, umetnike, istorièare i ostale - upita za mišljenje o tome šta može i šta bi moralo da se uradi u ovoj situaciji. Razgovore sa eminentnim sagovornicima objavljujemo od ovog broja



UŽICE - Jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova za mene je od poèetka vojna akcija! Ne radi se tu ni o kakvoj civilnoj operaciji koja za rezultat ima da deo jedne teritorije postaje nezavisan nego o - vojnoj operaciji! Još nešto je meni tu veoma zanimljivo - pre šesto i nešto više godina na Kosovu je bila velika bitka izmeðu srpske carevine i Otomanske imperije i Kosovo je tada izgubljeno na - masu! Na biološkom nivou Kosovo je sada ponovo izgubljeno na - masu.
Naš proslavljeni režiser Emir Kusturica, govoreæi o Kosovu kao velikoj srpskoj rani, kaže da æe ono kao ogroman ožiljak dugo ostati na duši našeg naroda.

- Najveæi problem jeste to što se Kosovo ne izdvaja nekim posebnim socijalnim projektom, što se ne izdvaja nekom velikom tradicijom nobelovaca, što se ne izdvaja po ljudima koji su pravili neke znaèajne patente... To je teritorija koja nema te patente, te ljude da bi izdejstvovala da taj fragment ovog sveta ne bude sa Srbijom. Radi se o tome da se svet sada fragmentira, da se što je moguæe više podstièu separatistièki pokreti, a onda se celina pravi ne na nivou Evrope i sveta nacija, nego na nivou korporativnog kapitalizma koji onda dozira koliko ko šta može da proizvede i da pojede, a da sve oni to kontrolišu. Ako je ljubav Srba i Amerikanaca do 1915. bila kakva je bila, pa smo šljivama plaæali dugove i razmenjivali iskustva, tu nema razdora. On je, zapravo, na višem nivou. Po meni, tajna je u novom rasporedu vojnih sila koje jednog dana treba da krenu na istok - kaže Kusturica.
Jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova veæ je sasvim izvesno. Kako æete vi lièno primiti taj èin?

- To je ono oseæanje koje je poèelo sa Slovenijom! Neverovatno je kako u podsvest ljudsku ne možeš da zaviriš i zaèaèkaš, da joj kažeš - smiri se! Ono što je najtragiènije jeste da je za sve što se dešavalo na Kosovu, ukljuèujuæi i uništavanje bogomolja, okrivljivan Miloševiæ, a mi sad vidimo da to nema veze sa tim. Mi smo valjda jedina zemlja na svetu koja je imala èitavu jednu politièku frakciju, sektu koja je promovisala otcepljenje. To nigde ne svetu nema. Dakle, mi smo po svemu neobièni, pa i po tome što smo Americi dali Teslu, a ona je nama vratila kroz ono što se sada dešava. I ne samo kroz ovo, nego kroz sve ono što se dešavalo poslednjih 15 godina. Nadam se samo da su ovo poslednji potezi koje oni vuku. Mene duša boli za Kosovom. Boli me što su nam pre nekoliko godina uništili 180 bogomolja, a ceo svet je æutao.

Šta vam govori èinjenica da æe Amerika prva priznati Kosovo?
- Kao što je Rimska imperija nekada rasporeðivala svoje vojnike, to danas rade Amerikanci. Postoji èak i pretpostavka da je raspored i broj vojnika koje je Rimska imperija imala od Malezije do ovog dela ovde i broj vojnika koje sada imaju Amerikanci po svetu - isti. Imaju 400.000 vojnika od Japana i Malezije u krug, preko Avganistana. Niko više u svetu i ne postavlja pitanje o Kosovu. Svet je zapravo postao ogromna pornografska baza, u kojoj nema više skrivenih tendencija. Nema ideja da je jedan narod - narod i da mu se ne može ulaziti tek tako gnusno u dvorište. To znaèi da amerièki interes može da seže i do naših braènih kreveta! Oni jednostavno to rade po novom konceptu korporativnog kapitalizma. Èini mi se da se na Kosovu radi o uvodnim taktovima kraja demokratije. Kosovo je znak da demokratija išèezava iz svetskog miljea.

Kako smo, kao narod, došli u sadašnju situaciju u kojoj, blago reèeno, èetiri od šest svetskih sila nisu na strani Srbije. Jesmo li sami svojom politikom tome doprineli? Nekada je, u kriznim vremenima, to bivalo drugaèije.
- Srbi su mogli da budu i pet puta gori, pa opet, ne mogu se kažnjavati ovakvim aktom! Oni koji tako govore zaboravljaju drugu stvar - Srbi imaju iza sebe dve i po milijarde ljudi. Srbi se politièki drže uz Rusiju, Kinu i Indiju. Tu je èitav istoèni svet koji se budi i koji postaje znaèajan faktor. Ovo što se dešava, u krajnjoj meri, i nije kažnjavanje Srba, to su samo vojni ciljevi koji se realizuju kroz odreðene akcije. Komocija u Parizu i Los Anðelesu se drži kroz jak NATO i kroz kontrolu naftnih polja, cene nafte na svetskom tržištu. Živimo u vremenu u kome se svet ne oslanja na kulturu i tradiciju nego živi na poluzi koja se zove nauka i tehnologija. To je jedino što im je važno, pa im je onda sasvim svejedno jesu li u pitanju Srbi koji imaju nobelovca, koji imaju tradiciju, ili su Albanci koji to nemaju.

Šta onda tu mogu da urade mali narodi kakav su Srbi?
- Ima faza kada ne mogu da urade ništa! Za vreme Otomanske imperije duhovni život Srba odvijao se u manastirima, sve drugo je bilo zamrlo.

Ima oko nas još malih naroda, naših suseda, pa je malo ko od njih, kao mi, svaki èas na nekoj životno važnoj raskrsnici. Je li to usud ovog naroda?
- To je znak da su naši preci, kada su stigli sa Dnjepra, kuæu napravili na drumu i da moraju svako malo da je renoviraju. Ipak, kad Srbe uporedite sa svim narodima okolo, doðete do podatka da su najveæa imena Balkana ipak skoncentrisana u tom narodu.

Mnogi kažu - a kakvu mi to poruku šaljemo svetu ako 19. vek završimo ubistvom kneza prosvetitelja, 20. zapoènemo ubistvom kralja, a 21. ubistvom premijera koji je smatran za velikog reformatora?
- To je kao kada bi Francuze pitali kakvu su poruku svetu poslali time što su svog kralja ne ubili nego - udavili i obesili. To što ste nabrojali može da se naðe u tradiciji svih naroda. U velikim zemljama svi ti zloèini su delo - biznis grupa, masonskih zavera... a kod nas sva ta ubistva su manje-više izazvana sa strane.

Mnogi u Srbiji misle da je Kosovo izgubljeno još pre osam godina, da ga je Miloševiæ izgubio, a da je ovo sada samo egzekucija?
- Kad ga je Miloševiæ izgubio, zašto onda taj NATO i Amerika nisu harmonizovali Kosovo sa Srbijom i doveli ga u vezu sa onim što je Kosovo bilo pre 600 godina. Ti što to misle ne uvažavaju èinjenicu da je Bondstil najveæa vojna baza prema istoku i da je od pada Berlinskog zida ideja da se NATO sve više pomera na istok.

Kako gledate na stav premijera Koštunice da nema potpisivanja sporazuma sa EU dok nam ta ista Evropska unija otima deo teritorije?
- Èitava prièa o Kosovu poslednje dve godine skoncentrisana je na to da dobiješ grè od smeha kad ti oduzmu deo teritorije. Tu se traži da se ljudi nasmeju i, po onome što sam ja video, taj potpis bi trebalo da bude prva taèka u tome da Srbija prva prizna Kosovo. Koštunica je to izgleda prozreo, a vidim i da Tadiæ to sve više uvažava. Sva ideja sada jeste da se polako, sa osmehom, rastanemo od Kosova. Logika u politici više ne postoji, ali logièno pitanje sada jeste - zašto ne bi Srbija i Kosovo ušli u Evropu zajedno, pa se razdružili u okviru Evrope. Da se autoritet Evrope i sveta uspostavi i da ono što je nama tamo znaèajno, a to su tradicija i istorija, ostanu u Evropi, pa da onda „kosovari“ odu.

Smatrate li da u kontekstu ovog što se dešava sa Kosovom i Srbima u Bosni pripada nezavisnost?
- To su sve logiène stvari. Ali, kada se èitaju intervjui sa amerièkim zvaniènicima, oni ne objasne zašto - samo kažu - to je drugaèije. Sve to govori da smo mi u vrtlogu u kome se ciljevi usklaðuju sa vojnim potrebama, a ne civilnim.

Kakva je buduænost srpskih crkava i manastira, srpske baštine na Kosovu?
- Sada je možda i bolja nego kada su ih puštali da pale srpske crkve, a Kfor ih je pustio da to rade.

Kakve æe tragove ovo što svet radi sa Kosovom ostaviti na kulturi, na istoriji, na duši, buduænosti srpskog naroda?
- Na duši naroda to æe biti ogroman ožiljak koji teško može da bude zaleèen. Ima nešto apstraktno što èoveka i èitav narod vodi kroz ceo život, ima nešto kolektivno nesvesno što se realizuje i što se projektuje, tako da æe taj ožiljak teško da zaraste. Ovo posebno kada se zna da se jedna ogromna kulturna tradicija žrtvuje za nešto što nema svoje utemeljenje u zapadno-evropskoj hrišæanskoj kulturi.

Da li ste razmišljali o tome da æe Srbija nekada, u buduænosti, možda moæi da vrati Kosovo?
- Nemam predstavu o tome. Ono što znam jeste da Srbija ne sme da izgubi Kosovo iz svoje memorije. I još jedno, ako uzmete genocid koji su Turci poèinili nad Jermenima, kada je pobijeno 900.000 ljudi, dobro smo mi tu prošli. To što smo mi dole ginuli, pa nas je izginulo koliko jeste, pa smo onda preživeli kako smo mogli i umeli, pa smo došli do toga da kljuèno mesto naše tradicije biološki izgubimo, pokazuje da se mi snalazimo u velikim akcijama i velikim zanosima, ali, kad doðe obièan život, mi te bitke gubimo. Ako je Kosovo kao projekat izgubljeno, ono je izgubljeno na onome što se sada dešava i u Americi: tamo sada, statistièki, živi 90 miliona hispanika i crnaca, a to znaèi veæ jedna treæina stanovništva! Mogu slobodno da kažem da æe biološki taj recept da nadvlada svetom za 20-30 godina. Mi kao narod volimo uznesenja, volimo da uèestvujemo u ogromnim ofanzivama, narod smo koji može da pobedi u bilo èemu, ukljuèujuæi i najznaèajnije kulturne pobede po svetu, ali, kad doðe do toga da se organizujemo i da živimo po socijalnim obrascima, vrlo èesto gubimo bitke.

TREBA CIA DA NAS ORGANIZUJE

Šta bi, prema vama, u nedelju, ako Albanci proglase nezavisnost, trebalo da uradi država, a šta narod?

- Mi smo veæ zakasnili. Seæam se kako su Grci reagovali na Makedoniju. Milioni ljudi su šetali po Atini protestujuæi protiv èinjenice da se njihova Makedonija granièi sa Makedonijom koja je bila u bivšoj Jugoslaviji, a Srbi su, nesreæni, pokazali da jedino CIA može da ih organizuje. Trebalo je, kao ono kad je bio 5. oktobar, pozvati CIA da organizuje jednu protestnu šetnju od milion ljudi, barem da pokažemo solidarnost.

LJUBAV SRBA I RUSA

Mislite li da su Rusi u prièi oko Kosova do kraja bili iskreni prema Srbiji. Da nas možda nisu malo zavaravali, davali nam lažnu nadu?

- Šta može Rusija koja se poslednjih godina diže iz pepela više da uradi izuzev da da veto u Savetu bezbednosti, koji æe dati. Ne znam šta su više mogli da urade. Sa druge strane, prvi put se ta ljubav izmeðu Srba i Rusa sada realizovala kroz jednu konkretnu poslovnu saradnju. Postoji istina o ovom gasovodu da æe on, samom èinjenicom da prolazi kroz Srbiju, davati više para nego što je NIS ukupno donosio. Ja volim takve konkretne ljubavi.

MITERAN, ROLINGSTONSI I NATO

Odlièno poznajete francusku kulturu i istoriju. Šta vam govori èinjenica da æe i Francuska meðu prvima priznati nezavisnost Kosova? Otkuda Francuzi, srpski saveznici u ratovima, sada na albanskoj strani?

- To je zbog toga što se sve promenilo. Promenio se koncept sveta i to nema veze sa Srbijom, to ima veze sa Sarkozijem. Znam da je Klinton Miteranu rekao da æe poslati Turke da nas bombarduju za vreme rata u Bosni, a da je Miteran odgovorio da dok je on živ neæe dozvoliti bombardovanje. Tako je i bilo. Èim je Miteran umro, oni su nas bombardovali. Francuska sa Sarkozijem postala je deo bloka u kome je nova definicija NATO pakta, koja seže do Rolingstonsa koji uvek idu tamo gde NATO stiže. Postoji jedan novi svet gde sve od modne revije do fudbala postaje funkcija, i to najèešæe funkcija vezana za NATO. To je novi svet na koji Srbija, èini mi se, reaguje kako valja. Severni Kipar je odlièan uzorak, model, koji govori o tome kako Amerika vrši deobe u svetu. Pusti Turke da uðu, a onda ima odliènu polugu da kontroliše preterano vruæu Grèku pravoslavnu krv. To uvek funkcioniše besprekorno.

[Argus]

ZAŠTO JE KOSOVO SRPSKO
Nepobitni istorijski podaci i viševekovno kulturno nasleðe nedvosmisleno govore da Kosovo, ne samo pravno, veæ i u svakom drugom smislu može da pripada iskljuèivo državi Srbiji

Nedavno samoproglašenje nezavisnosti Kosova, koje je do usijanja dovelo veæ uzavrele emocije Srba, otvorilo je brojna istorijska pitanja. U pravoj bujici suprotstavljenih argumenata sukobljenih strana izvesno je samo jedno - problem Kosova ne datira od pre nekoliko godina ili decenija. Da bi se geneza sukoba dva naroda na ovom geografskom podruèju objasnila i barem delimièno razumela, moramo se vratiti u daleku prošlost. Praktièno na sam poèetak srednjeg veka, a jednim delom i onome što mu je prethodilo.

Prvi susret

Savremeni albanski istorièari, u želji da dokažu svoje istorijsko pravo nad podruèjem današnjeg Kosova i Metohije, èesto istièu da su potomci starih Ilira, naroda kome je Balkan bio prapostojbina. Uporište za svoje tvrdnje pronalaze u delima pojedinih istorièara iz 18. i 19. veka, koji prostom logikom, bez konkretnih dokaza, povezuju ilirsko pleme Albana, koje u drugom veku naše ere nastanjuje podruèje današnje srednje Albanije, i albanskih plemena koje vizantijski izvori pominju tek poèetkom 11. veka.

- Ako je neko ilirsko pleme živelo na prostoru Kosova i Metohije, veliko je pitanje da li ono ima biološke veze sa današnjim Albancima, a politièke i istorijske veze nisu potkrepljene arheološkim nalazima ili istorijskim izvorima - kaže istorièar Èedomir Antiæ. - Po toj logici Srbi bi mogli da traže prava u Nemaèkoj i Poljskoj gde su živeli slovenski narodi kojima su podjednako srodni, koliko su drevnim Ilirima srodni današnji Albanci sa Kosova i Metohije. Na isti naèin bi neki Irac iz Belfasta mogao da istakne pretenzije na Beograd jer su neki drugi Kelti osnovali Singidunum u šestom veku pre Hrista.

S druge strane, istorija Slovena ima mnogo manje nepoznanica. Na Balkansko poluostrvo oni su se doselili krajem petog i poèetkom šestog veka, da bi se tokom narednih 500 godina nastanili praktièno na podruèju celog Balkana - od Dunava do Egejskog mora, i od Jadrana do Crnog mora. U tom periodu, prema istorijskim podacima, slovenska plemena su u stalnom pokretu, meðusobno ratujuæi ili sklapajuæi savez sa Francima, Avarima, Bugarima i Vizantijcima. Pri tome su se, verovatno, sretali i sa albanskim plemenima. Meðutim, da li su oni potomci starih Ilira ili Traèana, ili nekog drugog, kasnije pristiglog naroda, od manjeg je znaèaja. Izvesno je jedino da preci današnjih Albanaca nisu predstavljali snažnu etnièku grupu, još manje plemenski savez koji bi se nametnuo kao aktivan istorijski èinilac. Nomadskog naèina života u zabitim i teško pristupaènim krajevima tadašnjeg Balkana, a pre svega svojom malobrojnošæu, albanska plemena bila su potpuno zanemarana i od strane tada aktuelne rimske ili vizantijske vlasti.

Stupanje na istorijsku scenu

Dolazak Slovena na Balkansko poluostrvo može se posmatrati i kao njihov prolazak kroz istorijska vrata. Tek u dodiru sa starom i razvijenom civilizacijom Vizantije i katolièkog Rima, Južni Sloveni, u razdoblju od šestog do devetog veka, i sami postaju istorijski subjekt. Najpre se javljaju na severnim granicama Vizantije, na levoj obali Dunava, u doba careva Justina Prvog (518 - 527) i Justinijana (527-565). Odatle æe se upuštati u brze i daleke pljaèkaške pohode praktièno po celom Balkanu, dopiruæi do Jadranskog mora, s jedne, i do samog Carigrada, s druge strane. Veæ sredinom šestog veka, Južni Sloveni pokazuju tendenciju zadržavanja na poharanim teritorijama i stalnom nastanjivanju, a do prvih trajnijih kolonizacija doæi æe tek posle pohoda pod voðstvom Avara, koji Slovenima u jednom istorijskom trenutku nameæu svoju vlast.
Istorijski gledano, Srbi se prvi put u pisanim dokumentima pominju u delu vizantijskog cara Konstantina Porfirogenita, poèetkom desetog veka. Meðutim, nema sumnji da su se srpska plemena, zajedno sa drugim slovenskim grupama, u talasima i na mahove, kretala po celoj teritoriji današnjeg Balkana još poèetkom šestog veka. Nesumnjivo je, takoðe, da su tokom sedmog i osmog veka, Sloveni naseljavali i predele današnje Albanije, uglavnom ravnice i reène doline, a tome idu u prilog i toponimi brojnih reka, sela i ravnica, koji su pretežno slovenskog porekla. Ako bismo danas rekonstruisali etnièku kartu Albanije u srednjem veku, prilièno pouzdano bismo mogli zakljuèiti da je albanska zemlja bila teritorija izmešanog stanovništva. Agrarne oblasti su zauzeli Sloveni, a stoèarsko-planinske Albanci. Izvesno je, takoðe, da ti prvi dodiri naroda nisu imali karakter sukoba. Srbi od Albanaca nisu otimali zemlju, još manje državu, jer je tada, i dugo posle toga, zapravo, nije ni bilo. Do konfliktnih situacija dolazi znatno kasnije, tek poèetkom 15. veka, kada se stanovništvo oba naroda širi, i kada agrarno stanovništvo iz ravnice, osvajajuæi stoèarsku privredu, postepeno ide ka planinama, i obrnuto. Ali, to su veæ sasvim drugaèije istorijske okolnosti.

Zašto Albanci mrze Nemanju

Prva država srpskog naroda obrazuje se savezom manjih plemenskih grupacija i kneževina, poznatih još od devetog veka, na prostoru Duklje (Zete), Travunije i Zahumlja, od Neretve do Drima. U sastav te države obuhvaæena su albanska sela sa severa Albanije i romanizovani gradovi sa izmešanim stanovništvom. Od tada, pa sve do sredine 15. veka, podruèje severne Albanije, nastanjeno Srbima, Albancima i romanizovanim etnièkim grupama, biæe deo srpske državne celine.

Meðutim, ono što je od posebnog znaèaja jeste èinjenica da je kosovsko-metohijska oblast tada nastanjena iskljuèivo Srbima. Zapravo, ako je i bilo borbi za prevlast nad ovim krajevima, to se odnosilo samo na srpske sukobe sa Vizantijom, ali ne i sa albanskim stoèarima, iz jednostavnog razloga što ih tada u ovoj oblasti nije bilo. Pohod Stefana Nemanje s kraja 12. veka bio je prvenstveno usmeren ka objedinjavanju srpskih zemalja, a ne na potiskivanje albanskog stanovništva, kako se èesto navodi u savremenoj albanskoj istoriografiji.

Ono što nije polazilo za rukom starim raškim kneževima i dukljanskim vladarima, uspelo je rodonaèelniku dinastije Nemanjiæa, velikom županu i ujedinitelju srpskih zemalja, Stefanu Nemanji. On je u razdoblju od 1180. do 1190. godine pod svojom vlašæu objedinio široka podruèja na jugu i istoku Srbije, kada je zakljuèen i mir sa Vizantijom. Ujedinjena Srbija se tada prostirala od Niša na istoku, pa sve do gradova na Jadranskom moru, praktièno sav onaj prostor koji su Srbi naseljavali i prethodnih pet vekova. Kosovu i Metohiji, kao središnjem delu te ujedinjene države, dopala je èast da bude njena kolevka. Tek æe kasnije, osvajaèkim pohodima kralja Milutina, a posebno cara Dušana, granice srpskih zemalja biti znatno proširene i tada æe, mestimièno, biti podstaknute i migracije pojedinih naroda.

Pod Dušanom svi ravnopravni

Vladavina cara Dušana (1331 - 1355), iako osvajaèkog karaktera, dobrim delom doprinela je i stvaranju prvih oblika albanske države. Naime, potpisujuæi se kao car i samodržac "Srbljem, Grkom, Blgarom i Arbanasom", praktièno je legitimisao Albance kao narod. Prava koja su imali, na primer, srpski ili grèki feudalci, imali su i albanski, pa se time može donekle objasniti zašto su svi napori Romanaca da Albance podstaknu u borbu protiv Dušana uglavnom bili bezuspešni. Širenjem granica srpske države preko grèkih i albanskih oblasti, njihova vlastela dobila je ravnopravan status sa srpskom vlastelom.

- Veliko srpsko carstvo raspalo se ubrzo posle smrti svoga tvorca Stefana Dušana 1355. godine - objašnjava Èedomir Antiæ. - Jedan od srpskih plemiæa koji je pokušao da okupi što više teritorija od ostatka carevine bio je Lazar Hrebeljanoviæ. Kosovo je veæim delom pripalo njegovom zetu Vuku Brankoviæu. Posle Kosovske bitke, vladavinu nad srpskim zemljama, ukljuèujuæi i delove Kosova i Metohije, preuzeo je Lazarev sin, despot Stefan Lazareviæ (1402-1427), a njegov sestriæ i naslednik, despot Ðurað Brankoviæ (1375-1456), upravljao je celim ovim podruèjem.

Svojim središnjim položajem, sa kompaktnim srpskim stanovništvom i brojnim ekonomskim prednostima, Kosovo je bilo omiljena oblast srpskih srednjovekovnih vladara. Na njemu su živeli ili su povremeno dolazili, dvorove i crkve gradili, i kralj Milutin, Stefan Deèanski, Dušan Silni, a svakako i oblasni gospodar Vuk Brankoviæ uoèi Kosovske bitke. Tada se grade i Peæka patrijaršija, Banjska, Graèanica, Deèani, Arhanðeli i na stotine drugih crkava i manastira. Srednjovekovni umetnici i neimari dosežu najviše domete srpske kulture u oblasti arhitekture i slikarstva, a na teritoriji Kosova se intenzivno razvija trgovina, rudarstvo i drugi oblici privreðivanja. Za sve to vreme Albanaca na Kosovu nema. Oni su daleko, u planinskim vrletima severne Albanije, gde se i dalje pretežno bave stoèarstvom i nomadskim naèinom života.

Kosovski boj

Raspad srpskog carstva posle Dušanove smrti (1355.), invazija Turaka na Balkan i njihove pobede u Marièkoj (1371.) i Kosovskoj bici (1389.), kao i borba za opstanak porobljenih balkanskih naroda znaèajno su uticali i na razvoj odnosa izmeðu Srba i Albanaca. Meðutim, katastrofalne posledice Kosovskog poraza neæe ni tada, pa ni èitav vek kasnije ništa promeniti na etnièkoj karti ove oblasti. Štaviše, Lazarev sin, despot Stefan Lazareviæ, uspeva da savlada unutrašnje protivnike i ponovo ujedini dobar deo srpskih zemalja. Despotovina, ujedinjena srpska država Lazareviæa, prostirala se od Jadrana do Save i Dunava, obuhvatajuæi pri tom i deo severne Albanije, koja je do smrti Balše Drugog bila u sastavu Zete.
Za ovaj istorijski trenutak valja napomenuti da su Osmanlije predstavljale podjednaku pretnju i srpskoj i albanskoj vlasteli. Turski vojnici su delove Albanije napadali i pre Kosovske bitke, pri èemu su u meðusobni obraèun uvlaèili i oblasne gospodare. To je dovelo do kraha svaki pokušaj da se stvori ili odbrani albanska država. I pored toga, Albanci, sami ili u savezu sa Srbima, Ugarima ili Mlecima, dugo pružaju otpor turskom nadiranju, a glavni pokret protiv Turaka je vezan za ime Skenderbega (hrišæanina Ðorða Kastriota, 1443 - 1468). Istorijsko jezgro srednjovekovne Albanije èini srednja Albanija, kojoj æe težiti da se pripoje i albanska plemena sa juga i severa. Skadarsku oblast sa planinskim zaleðem i tada nastanjuje mešavina srpskih i albanskih plemena, ali je Kosovo naseljeno iskljuèivo srpskim stanovništvom, što pokazuju i turski popisi vršeni tokom 15. veka.

Prve seobe

Jedna od posledica turskog osvajanja na Balkanu bilo je i veliko pomeranje naroda, koje se odvijalo od Bosfora pa sve do Beèa. Svuda kuda su prolazile Osmanlije, dolazilo je do pljaèke i paljenja. U strahu pred turskom najezdom, hrišæani se postepeno pomeraju na sigurnija i mirnija mesta. Veæ tada, dakle u prvoj polovini 15. veka, dolazi do prvih seoba Srba. Stanovništvo sa Kosova i Metohije se jednim delom iseljava u moravsku Srbiju, a drugim delom u Zetu, Hercegovinu i Bosnu. Neki idu i dalje, prelaze Dunav i Savu i nastanjuju se na podruèje Austrije. Ipak, do masovnijeg iseljavanja neæe doæi, pre svega zahvaljujuæi aktivnosti srpske crkve.

- Iako su srpske zemlje porobljene, a njihovo plemstvo ubijeno ili poturèeno, crkvena organizacija opstaje i èak doživljava procvat - kaže istorièar Antiæ. - Roðak velikog vezira Mehmed Paše Sokoloviæa, Makarije Sokoloviæ, dobija priliku da 1557. godine obnovi Peæku patrijaršiju. Ona okuplja podruèje èitavog Balkana - delove Bugarske, Makedonije, severnu Grèku, Albaniju, današnju Srbiju i Bosnu, Hrvatsku i veæi deo Maðarske. Ogroman je to prostor na kome je srpski narod bio ujedinjen iskljuèivo posredstvom Patrijaršije - govori Antiæ o znaèaju Peæke patrijaršije za održanje verskog identiteta Srba.

Tursku vlast srpski narod nikada nije priznavao kao veèitu, nikada nije prestajao da je oseæa kao tuðinsku, nasilnièku i neprijateljsku. Svaki ustanak i bunu protiv turskih osvajaèa, ma ko je i gde pokretao, Srbi su aktivno pomagali i podržavali.

- Posle Beèkog rata (1683-1699) i prvog austro-ugarskog rata (1717-1718) kada je sever Srbije osloboðen i uspostavljena kraljevina Srbija pod austrijskom vojnom upravom, Srbi se postepeno povlaèe sa Kosova - kaže Antiæ. - Pod Arsenijem Treæim Èarnojeviæem i Arsenijem Èetvrtim Jovanoviæem, Srbi prelaze na prostore južne Ugarske (današnja Vojvodina). Istovremeno albansko stanovništvo silazi sa planina i prodire u plodne doline Kosova, Metohije i Makedonije.

Albanizacija Kosova

Meðutim, znatno proreðeni etnièki prostor na Kosovu Albanci ne naseljavaju odmah. Albanizacija ove oblasti tokom 18. veka teæi æe mirno i postepeno, ali je zanimljivo da pri tome ne naseljavaju samo napuštene krajeve, veæ naprotiv, sve èešæe potiskuju preostale Srbe iz njihovih naseobina. Razlog valja tražiti u pojaèanoj islamizaciji albanskog življa koju Turci masovno podstièu. Promenom vere Albanci menjaju svoj pravni i ekonomski položaj, stièu važne privilegije i zaštitu, ali gube nacionalni, pa èak i civilizacijski identitet.

Uèešæe Srba u ratovima protiv Turske doprinelo je ponovnom ukidanju Peæke patrijaršije, jer Osmanlije konaèno shvataju da u Srbima nikada neæe imati mirnu i pokornu raju. Ukidanjem patrijaršije razbijeno je jedinstvo srpske crkve i olakšana dezintegracija i slabljenje srpskog naroda. Osim toga, islamizirani Albanci, koji koriste privilegovan položaj u osmanlijskoj državi, poèinju nezadrživo da se šire i da surovim metodama proteruju Srbe sa svojih vekovnih ognjišta. Sve ono što nisu stigli da porade Turci, èinili su Albanci, èesto na brutalniji i zverskiji naèin. Uprkos tome, oslobodilaèki pokreti Srba neæe se gasiti sve do Prvog balkanskog rata (1912.) i konaènog osloboðenja Srbije.

Devetnaesti vek po mnogo èemu predstavlja prekretnicu u realizaciji vekovnih slobodarskih težnji srpskog naroda. Voždova buna, pokrenuta na podruèju nekadašnjeg beogradskog pašaluka, pokrenuæe revolucionarni zanos i u drugim krajevima u kojima žive Srbi. Strpljivom i dalekosežnom diplomatijom Miloš Obrenoviæ nastavlja njegovo delo, pa veæ 1833. godine u sastav Srbije vraæa se Niš i druge otrgnute nahije. Sredinom druge polovine 19. veka, nakon dva srpsko-turska rata, Srbija na kongresu u Berlinu stièe nezavisnost. Meðutim, do konaènog osloboðenja Kosova i Metohije Srbi æe morati da saèekaju novi i konaèni rat sa Turcima. Prvi balkanski rat, a potom i drugi (1912-1913) vratiæe suverenitet Srbije na svim podruèjima koju su naseljavali Srbi tokom svoje istorije, izuzev Bosne.

U borbi za konaèno osloboðenje od Turaka tokom celog 19. veka mnogo je srpskih politièara i narodnih velikaša koji su pokušavali da pridobiju i Albance za realizaciju ovog cilja. Nažalost, veæ tada je više od 70 odsto Albanaca bilo islamizovano, a upravo se oni pokazuju kao najistrajniji borci za održanje starog poretka i osmanlijske prevlasti na Balkanu. Štaviše, predstavljali su udarne jedinice u suzbijanju ne samo srpskih, veæ i grèkih nacionalnih pokreta i ustanaka.

Najsuroviju osvetu za oba srpska ustanka, kao i za konaèni turski gubitak beogradskog pašaluka, ponovo su platili Srbi sa Kosova i Metohije. Raseljavan i proganjan stotinama godina ranije, srpski narod je ponovo sistematski istrebljivan.

Novi vek, stara prièa
Balkanski i Prvi svetski vrat posle punih pet vekova vraæaju suverenitet Srbije nad Kosovom i Metohijom. Nažalost, tako dugi period, posebno u dva prethodna stoleæa, definitivno je promenio etnièku kartu ove oblasti. Posle viševekovnog proganjanja, zloèina, pljaèki, pohara i otimaèina, kao i seoba koje su nakon toga usledile, Srbi su od naroda koji je na Kosovu predstavljao apsolutnu veæinu, u meðuvremenu postali manjina. Ni 20. vek nije doneo nièeg dobrog.

U sastav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno u Kraljevinu Jugoslaviju, Kosovo ulazi sa nasleðenim odnosima koji su vladali pre Balkanskih ratova. Nova vlast, najpre srpska, a potom i jugoslovenska, imala je izuzetno težak zadatak da za kratko vreme reši vekovne suprotnosti, uspostavi pravdu, zavede mir i poredak u oblasti koja se vekovima odlikovala najveæom anarhijom u celoj Evropi. Najpre je trebalo ukinuti feudalne odnose proizvodnje, ali i kolonizirati novo stanovništvo kako bi se, barem delimièno, uspostavila etnièka ravnoteža. Svi ovi pokušaji, nažalost, nisu doneli oèekivane rezultate. Doduše, za to i nije bilo previše vremena. Drugi svetski rat je na vlast u Jugoslaviju doveo komuniste, a njihov naèin rešavanja nacionalnog pitanja je, dobrim delom, išao na ruku albanskim separatistima.

Nagrada za izdaju

Neposredno po završetku Drugog svetskog rata, Kosovo i Metohija ulaze u novu Jugoslaviju kao autonomna oblast koja je skoro izdvojena i nezavisna u odnosu na Srbiju. Time se Albancima pruža perspektiva prave nacionalne afirmacije i moguænost daljeg osamostaljivanja. Možda bi i bilo razumljivo da su ovo pravo Albanci ostvarili borbom u redovima Narodno-oslobodilaèke vojske, rame uz rame sa drugim narodima. Ali, nisu. Naprotiv, tokom celog rata albansko stanovništvo ima najmanje uzdržan, a mnogo èešæe neprijateljski stav prema svemu što je srpsko ili jugoslovensko. Ukupan broj Albanaca u redovima NOV-a, SKOJ-a i KPJ-u veoma je skroman i u golemoj disproporciji u odnosu na njihov ukupan broj. Istovremeno, uèešæe Šiptara u raznim kvinslinškim, fašistièkim i balistièkim vojnim formacijama nije nimalo zanemarljivo. Pa èime su onda zaslužili ovo posleratno priznanje i povlastice novih vlasti?

Odgovor je koliko prost, toliko i bolan: imaginarni strah novog rukovodstva od srpskog hegemonizma. Naime, stvaranje autonomnih pokrajina i oblasti na teritoriji Narodne republike Srbije pravdan je rešavanjem problema nacionalnih manjina, pre svega Maðara i Albanaca. Meðutim, pravi cilj nije toliko bio rešenje nacionalnog pitanja (Šiptara je bilo i u Makedoniji i u Crnoj Gori), veæ upravo slabljenje državno-pravnog statusa Srbije u okviru federacije. Svakim novim ustavnim promenama, od osloboðenja pa sve do Ustava iz 1974. godine, status pokrajina se sve više izjednaèavao sa drugim federalnim jedinicama, a na uštrb Srbije.
Meðutim, ovakva politika saveznog rukovodstva nije donela oèekivane rezultate. Albanci sa Kosova nikada se do kraja nisu integrisali u novo jugoslovensko društvo, pri èemu su uvek imali jasan cilj - stvaranje republike koja bi im omoguæila izdvajanje iz sastava Jugoslavije. Cela posleratna istorija Kosova je istorija sukoba, pljaèki, silovanja, planskog i sporadiènog proterivanja nealbanskih naroda sa Kosova. Sva upozorenja pojedinih srpskih politièara i akademika da je reè o subverzirnoj delatnosti albanskih nacionalista, po pravilu bi se završavale pogubno za one koji bi o tome govorili. Prostom zamenom teza, upravo bi oni bili optuživani za širenje srpskog nacionalizma i šovinizma.

Kosovska bitka

Mesto na kome su srpska i turska vojska ukrstile koplja 1389. godine nije sluèajno. Brežuljci ispod Prištine, omeðeni Labom i Sitnicom, bili su pogodan prostor za sudar veæih oružanih masa, ali i prirodna komunikacija izmeðu srpskih zemalja: od Pomoravlja do Jadrana i od Povardarja do Bosne. Herojstvo i muèenièka smrt srpskih velikaša opevani su u narodnoj epici Srba, ali i meðu drugim hrišæanima.

O èuvenom i slavnom vitezu Milošu Kobiloviæu (Obiliæu), koji je, prema legendi, èinio èuda protiv nadiruæeg islama, kasnije su pevali i Hrvati, ali i Albanci, koji su u to vreme, takoðe, veæinom bili hrišæani.
- Mit o Kosovskoj bici bio je toliko jak da su ga preuzimali drugi narodi. Albanska tradicija tvrdi da su predstavnici jednog od sedam kraljevstava èija je vojska uèestvovala u Kosovskoj bici - istièe istorièar Èedomir Antiæ. - Zbog pogibije cveta srpskog plemstva i dva vladara koji su predvodili protivnièke vojske, Kosovska bitka postaje jedan od najznaèajnijih dogaðaja u istoriji srpskog, ali i turskog naroda.

Èinjenica da je na Kosovu polju život izgubio jedan osmanski sultan, što je u istoriji jedinstveni dogaðaj, naterala je Turke da budu veoma oprezni - od smrti sultana Murata, pa sve do 19. veka strani izaslanici držani su za ruke prilikom audijencije kod osmanskog vladara. Za srpsku stranu Kosovska bitka do danas ne gubi na znaèaju.

- Kosovsku bitku ne bi trebalo tumaèiti kao ideju velikog nacionalizma ili viðenja Srba kao nebeskog naroda. U njenoj je biti ideal srednjovekovnog života i hrišæanskog èoveka. Kad se stavi pred izbor života mimo principa vere ili smrti za veru on se uvek opredeljuje za ovo drugo - objašnjava istorièar Èedomir Antiæ.

Plansko iseljavanje Šiptara nije sprovoðeno

Kosovski Albanci èesto Srbima stavljaju na teret projekat Vase Èubriloviæa za plansko iseljenje Albanaca, premda se to nikada nije ostvarilo u praksi. Reè je, naime, o predlogu da se izvrši iseljavanje Albanaca u Tursku uz novèanu nadoknadu, ali ova ideja nikada nije bila deo zvaniène državne politike. Èinjenica je, meðutim, da je mlada Turska republika, u želji da privuèe što više muslimanskog sveta iz Evrope, uspela da pridobije i jedan deo Albanaca sa Kosova.

Veštaèke granice

Prema reèima istorièara Èedomira Antiæa, granice istorijske oblasti Kosova i Metohije krajem 19. i poèetkom 20. veka nisu jasne.
- Granicu prema Albaniji veštaèki je odredila meðunarodna komisija 1913. i 1914. godine - kaže Antiæ. - Cilj Srbije u Prvom balkanskom ratu bio je da izaðe na Jadransko more, jer je uz Švajcarsku bila jedina zemlja u Evropi bez izlaza na more. Kad nije mogla nigde drugde, Srbija odluèuje da taj cilj ostvari u Albaniji. Posle dva meseca ratovanja srpska vojska osvaja albansko primorje oko Draèa. To se kosi sa interesima Austrougarske što vodi ka odluci o uspostavljanju albanske države.

Natezanje oko granica završava se intervencijom velikih sila, povlaèenjem Srbije sa mora i uspostavljanjem granice na Prokletijama. Granicu Kosova prema centralnoj Srbiji odredili su komunisti. U prvo vreme oblasti današnjeg Leposaviæa i Zveèana nisu ušle u sastav autonomne pokrajine Kosovo. Ipak, ta oblast je 1961. godine pridodata Kosovu uz obrazloženje da je "drugovima sa Kosova potrebna šuma" - napominje Antiæ.

Sve manje Srba

Od poèetka 17. veka broj Srba na Kosovu i Metohiji je u stalnom opadanju. Tridesetih godina prošlog veka èinili su 30 odsto ukupnog broja stanovništva, da bi se pri kraju veka ovaj procenat sveo na samo 12 odsto. Zanimljivo da je njihov broj znaèajno opadao i tokom 90-ih godina, kada je pokrajina bila u apsolutnoj vlasti Beograda.

Velika Albanija stvorena u Prizrenu

Posle Berlinskog kongresa na kome je Srbija dobila nezavisnost, Kosovo ostaje izvan granica nove države. Istovremeno, Albanci svesni slabosti i definitivnog povlaèenja Turske sa Balkanskog poluostrva prvi put se organizuju i istièu planove za stvaranje Velike Albanije. Na Prizrenskom kongresu, održanom 1878. godine, usvaja se koncept samostalne Albanije, koja treba da obuhvati sve zemlje u kojima žive Albanci, pa èak i one gde su oni bili nesumnjiva manjina (delovi grèkih oblasti, cela Makedonija i Kosovo i Metohija).

S obzirom na to da su programska naèela Lige usmerena i protiv još prisutne turske vlasti, Liga je krvavo ugušena od strane Osmanlija, ali njene ideje, oèigledno, nikada nisu napuštene.

Šta znaèi šest zvezdica na zastavi?

Na novoj kosovskoj zastavi prikazano je šest zvezdica koje, po zvaniènom tumaèenju, simbolišu šest naroda koji žive na Kosovu. Meðutim, mnogo je onih koji smatraju da je njena prava simbolika šest "albanskih zemalja", koje teže ujedinjenju. To su Albanija, Kosovo, istoèno Kosovo (Preševo), Ilirida (zapadna Makedonija), Èemerija (severna Grèka), kao i delovi Crne Gore u kojima žive Albanci.

Maske su konaèno pale

Pun zamah albanski nacionalisti dobijaju posle Brionskog plenuma 1966, kada je Aleksandar Rankoviæ optužen za sprovoðenje velikosrpske i unitarne politike. Njegovo svrgavanje daje krila Albancima, pa se prave namere više i ne kriju. Albanci na srpskim imanjima žanju žito, otimaju stoku, kose livade, odnose krstine požnjevenog žita, a žrtve, pogotovu ako se opiru, jednostavno pretuku. Svaka informacija o tome se vešto krije, a svaki pokušaj da se to obelodani tumaèi se pokušajem raspirivanja nacionalne i verske mržnje. Za mnoge teške incidente, zlostavljanja i štete, odgovornost se prebacuje na deèje nestašluke (šta znaju deca), a masovno iseljavanje preostalih Srba i Crnogoraca tumaèi se prirodnim, ekonomski motivisanim procesom. I tako, sve do smrti Josipa Broza Tita i prvih masovnih demonstracija na ulicama Prištine, kada sve maske zauvek padaju. Nastavak, nažalost, znate.

Izvori: "Istorija Srba", Vladimir Æoroviæ
"Knjiga o Kosovu", Dimitrije Bogdanoviæ - Projekat Rastko Graèanica

[Argus]

Gledaj Oteto Kosovo na RTS1 - sada se emituje.
Èeški dokumentarni film koji je zapanjujuæe objektivan.

[Argus]

Prva scena:

Umrlica na kojoj je Odaloviæ Andrija, moj roðak koji je živeo desetak kilometara daleko od mene koga je ubila Nato bomba u porodiènoj kuæi na spavanju. Njega, ženu i dvomeseènu bebu.

Ja, slovenska duša,

tragaæu za osvetom i u narednih pedeset inkarnacija.

[vagica]

[boki]

Ima li dje repriza? Sad sam uso u kucu, gledo sam u BDP "Zenu bombu" komad napisan od neke Hrvatice u kome se prica kako je jedna Induskinja, kao zena boma izvrsila atentat na Radziva Gandija - ima simbolike neke...

Nikad ne reci nikad, jer covjek ne zna dok ga za srce ne ujede kako bi se ponaso u datoj situaciji...a Jarcevi ko da su stvoreni da se osvete nekom i kad nemaju zasta a kamoli kad imaju.
_________________
www.svetosavlje.org

[Argus]

Dokumentarac je toliko moæan da æe sigurno biti repriziran još mnogo puta.

Potraži ga na YouTube (Stolen Kosovo [Uloupene Kosovo, Oteto Kosovo] - možeš ga skinuti u deset nastavaka.