Ako te zaboravim Kosovo

[boki]

[boki]

Muka kaže cijenu junaku
Car Lazar se privoleo carstvu nebeskom i vecta srecno nadena jedina recgovori koliko
se dvoumio i "mislio misli svakojake". Nije li i sam Hristos vecpresuden i pomiren
dozvolio svojoj ljudskoj prirodi da se sa krsta oglasi recima: "Oce, zašto si me ostavio?"
Kao što je i Majka Jugovica, Boga domolila (da joj Bog da oci sokolove i bijela krila
labudova), što se može razumeti jedino tako da se molila toliko dugo dok je okrilatila i na
nove oci progledala.
Caru Lazaru je ishod boja bio poznat. Kazala mu ga je knjiga sama. Izabere li carstvo
nebesko - nije rekla tek da ce izgubiti boj, vecnešto poraznije: sva ce tvoja izginuti
vojska. I konacnije: ti ceš, kneže, s njome poginuti.
Muka kaže cjenu junaku - varijanta je stiha koji je ostao neštampan na margini rukopisa
Gorskog vjenca. Mi ga ovde navodimo, jer je muka odista kazala cenu kneza Lazara.
Od tada on ne postupa kao smrtnik, veckao onaj sa kojim se poistovetio. Smrtnik bi pre
dojavio nekome da ne dolazi, nego što bi prokleo svakoga ko ne dode. Mi ga nedovoljno
razumemo, ali zar smo više razumeli onoga ko je neuporediv i po stradanju i po smislu.
Cim je krenuo na rocište, znamo i gde ce dospeti. Prinoseci na žrtvu sebe i svoj narod, i
on najpre prireduje veceru, a potom poziva u boj i starozavetnom kletvom proklinje
svakoga ko izostane. Mi vecmožemo porediti i veceru s Vecerom i besedu s Besedom i
Maslinovu Goru sa Kosovskom Gorom.
U crkvi koju je sakrojio na Kosovu i koju pesnik ne zove slucajno Samodrža "tri nedjelje
trides kaludera" ispoveda i pricešcuje vojsku koja za datu recodlazi u smrt. Nije pošteden
ni soko na ruci, sestri ne ostaje ni brat od zakletve, a junak vencava devojku recju koju
svet do tada nije cuo:
Evo t' idem poginuti dušo!
Od reci patrijarha Danila Banjskog, kosovskog savremenika: Umrimo da vecni živi
budemo! - do Ðakona Avakuma, od poklica Ðure Jakšica: Padajte braco! - do lozinke
patrijarha Dožica: Bolje grob nego rob i smirene reci Vukašina iz Klepaca:
"Samo ti, dijete, radi svoj posao!" - ne prestaje oduševljavanje smrcu, ne jenjava
obasjanje idejom vodiljom, ne posustaje rešenost srpskoga naroda da gine:
Idem, sejo, na Kosovo ravno
Za krst casni krvcu prolevati
I za veru s bracom poginuti...
Ne bih ti se junak povratio
Ni iz ruke krstašbarjak dao
Da mi kaže družina ostala

Gle kukavca Boška Jugovica
On ne smede poci na Kosovo
Za krst casni krvcu prolevati...
Ja nevera nikad bio nisam
Nego sutra mislim na Kosovu
Za 'rišcansku veru poginuti...
Srb je Hristov, raduje se smrti!
Blago tome ko ranije umre
O manje je muke i grijeha...
Da junacki braco poginemo
Rad slobode i rad otacastva...
Slavno mrite kad mrijet morate
Vaskrsenja ne biva bez smrti...
Blago tome ko se tu nagnao
Vecga rane ne bole kosovske
VecTurcina ni za šta ne krivi.
Kad ogrije na zapadu sunce
Tada cu ti sa Kosova doci.
U ovakvim recima, koje su izgovorili razliciti ljudi u razlicitim vremenima, našla je
oslonca i recmajora Gavrilovica: "Vrhovna komanda brisala je našpuk iz spiska
živih. Mi više ne moramo misliti o svojim životima. Napred u slavu!"
Nepoznati pesnik pevajuci o jošjednom Kosovskom boju ovoga puta na Mojkovcu 1915.
kaže:
Uskoci se grabe i Drobnjaci
I Šaranci krvavi junaci
Ko ce prije žicu prekinuti
Raniti se ili poginuti!
Na Kosovo ce, u presveto ime Isusovo, otici i MusicStevan, brat Kosovke devojke, mali
vojnik a veliki poetski lik koji je stigao kad je boj bio okoncan i nastavio bitku bez
izgleda tek samo da bi poginuo.
Kosovski junaci su otišli u nebesku grobnicu u kojoj niko nije ni istrulio, ni ostario, niti je
i jedna duša ikada na nebu zakopana.
Kraj boja znamo jošpre pocetka, a sa najvecim ocekivanjima pratimo njegov tok,
naslucujuci da se dogada nešto više od samog boja, nešto važno za ceo ljudski rod.

Kosovski junaci se bore do kraja bašzato što znaju kako je presudeno. Bore se onako
kako se na zemlji bore oni cija se nada premestila na nebesa.
Bore se, jer su hrišcani, a glava je mera koliko su to postali.
Car Lazar je, navode onovremenici, sagnuo glavu pred dželatom da bi poraz bio potpun.
Njegove velmože su molile da prime smrt od maca pre njega, kako svojim ocima ne bi
gledale smrt svoga kneza.
Biblijski likovi pod srpskim imenima
Kosovo je najbolje zapamceni boj u srpskoj istoriji, a istorija ne jamci ni da ga je bilo.
Bio je potreban citav vek da se pocne dolaziti svesti šta se odista zbilo, a ni šest vekova
nije bilo dovoljno da bi se sve do kraja razjasnilo. Odista, tu ništa nije bilo ocigledno.
Prvi koji su naslutili velicinu dogadaja nisu bili ni njegovi ucesnici, ni hronicari, ni
istoricari, vecmonasi. U pocetku ih je bilo malo, kao i posle Golgote. Što je prizor više
potanjao u bunar vremena, kao da su se jasnije ukazivali i uoblicavali biblijski likovi pod
srpskim imenima. Kao da je ono što je govoreno kasnije bivalo i verodostojnije. Ili se iz
daljine jasnije uocavalo ili se doznavalo onoliko koliko se otkrivalo samo.
Predanje i kad izmišlja, ne izmišlja sve, jer se sve i ne može izmisliti. Ono stvara ili
obnavlja neku realnost ciji nam smisao izmice, jer je covek dublji od svakog dogadaja.
To nas navodi na pomisao da je ono slutilo neku suštinu nedostupnu znanju i da bi
stvarnost pre potvrdila bujne naslute pesnika, nego štura doznanja istoricara. I kao što su
iskopavanja našla Bibliju u pesku i kamenu, ni Kosovo ne bi bilo izuzetak. Ono što
nosimo u kostima, mora da se i zasniva na kostima. I zato verujemo da bismo ih pronašli
na Kosovu, kao što su ih Madari pronašli na Mohacu. Kosti su najveca svetinja svakog
naroda.
Jedino se jamacno boj zbio na dan Svetoga Vida, vidara ociju, lekara sumasedših. Na
Vidni dan, Vidovdan, srpski prvi dan, praznik od iskoni, prozvan i po travci vidovcici,
leku od okobolje. Na dan kad se seme iznosi na sunce, a kukavica prestaje da kuka. Kad
na sve srpske izvore u gluvo doba noci navire krv kao na otvorene rane. Ti izvori su i
izvori predanja, koji obnavljaju pamcenje, imena i slike, starije i dublje od svakog znanja.
Dan u koji se sastaju i Sveti Amos, krsno ime cara Lazara i Sveti Vid -
dvanaestogodišnjak, bacen u kazan rastopljenog olova, zbog koga je andeo uzeo silu
ognju.
I kad ne bismo poklonili veru Srbima, moralo se verovati Turcima, ako ne živima, a ono
mrtvima.
Nikada ni u jednoj bici nisu poginula oba vladara, a ni jedan turski sultan nije našao smrt
van svoje zemlje, do sultana Murata na Kosovu.

To nije bilo lako sakriti, a jošteže je priznati. Turci nisu imali sultana da bi ih gubili i
zaboravljali gde su poginuli. Muratova glava je vracena u Brusu, ali su mu trup i sin
Jakub zauvek ostali na Kosovu. Poginuli su od onih za koje se mislilo, kako kaže
vizantijski pisac: "da ni samu vest o sili koja se na njih priprema nece izdržati, nego ce na
sam glas svi u okean poskakati."
Poraz je otkrice poezije
Kosovska bitka je stekla slavu najveceg poraza, a kriticka istorija sumnja da je to bio
poraz. Ni jedan izvor ne govori da su Turci pobednici, a svi izvori cute da su Srbi
poraženici.
Poraz je otkrice poezije. Poezija se odlucila i saglasila da je to bio poraz, nalazeci u
porazu vecu dobit od zlobiti. Konacnost poraza je dala silu pocetka beskonacnosti
poezije.
U skrivenom smislu poraza su tajni podstreci i živi podsticaji koje poezija nije nikada
potrošila. Tamo gde poezija nade oslonac, tu je uvek i najveca dubina.
Poezija je zasnovala svoje poprište posle boja, uvelicavajuci poraz da bi umnožila
duhovnu svojevinu. Zapevalo se o porazu kako ne pevaju poraženi, veconi koji su kadri
da prime takvu presudu. Ne ponosimo se porazom, ali ne verujemo u zemaljske pobede.
Poraz pod krstom casti, poraz je pod visokim uslovima. Pobeda je to najvecih principa i
poslednjih odgovora. I smemo li reci: neka je prost poraz koji donosi toliku veru i takvu
poeziju.
Istorija je podsecala i na Lazareve pobede i bojeve, ali poezija za njih nije htela da cuje.
Poraz je pobeda pamcenja. Da nismo poraženi sve bismo zaboravili. A ko se niceg ne
seca sve mu se može uzeti.
Kosovo je rodila sloboda stvaralackog cina, a ta sloboda mora biti apsolutna. Zato je na
Kosovu spasena naša duhovna cast. Zato Kosovo izaziva toliko uzbudenje nacionalnog
ponosa i zato je etika naša jedina politika na Kosovu. I danas kao i 1389. godine na
Kosovu smo branili ljudska prava.
Kosovo pre Kosova
Istorija je dovodila u sumnju cak i mesto gde se bitka dogodila, a poezija je Kosovo
uocila jošpre Kosova. Poetska pronicanja su dosegnula da ce to ubavo polje postati ne
samo ubojno, nego i usudno i presudno. Pesnik je ovo polje odavno izabrao da smesti
svoju pesmu.
Pretkosovske pesme pocinju otmicom žena i BanovicStrahinja bašna Kosovu pokazuje
svoju moralnu retkost.

I Marko Kraljevicide pravo na Kosovo kod bijele Samodreže crkve da presudi na kome
je carstvo. Majka Jevrosima izgovorice pre Lazarevog opredeljenja, reskije i srpskije
svedenu biblijsku rec:
Bolje ti je izgubiti glavu
Nego svoju ogrešiti dušu.
Eto kolika je vrednost duše i kako je reskira svako ko se odluci za život po svaku cenu.
Kao da su jošiza Karpata Srbi nosili neku nesrecu i krenuli na tajni zov ka ovom polju, a
da ni naknadna pamet ne zna šta ih je pokrenulo bašna ovu stranu i vodilo ka Kosovu.
I Murat ne ide na Lazara, nego na Kosovo i Lazar ga ne ceka u Kruševcu, nego na
Kosovu. Na Kosovu zato da predstavi celinu svoje zemlje i nemanjicske loze. Za Murata
je Kosovo glavna kapija ulaska u grkljan Srbije i glavu Evrope. Muratu kapija za Evropu
- Lazaru za nebesa.
Pesma svesaznateljka i njena sveuvidnost preuzela je na sebe odgovornost da utvrdi tok
boja, odredi ucesnike i presudi pobednika. Cestitoga kneza je proizvela za cara, caru dala
caricu, carici bracu, braci imena. Nije zaboravila ni slugu Milutina, Vaistinu i Golubana.
Nije izostavila imena ni hrtova, ni konja. Saznala je ko je kome bio kum, ko pobratim, ko
dever i tako dovela u krvno srodstvo ceo narod. Prizvala je i one koji su umrli pre boja i
povratila one koji su se rodili posle njega. Dovela i Arapa prekomorca, uocila kakve ko
ima oci, odnekud doznala i boju glasa svojih junaka. Tako smo dobili dragocene
pojedinosti koje je jedino mogla doznati poezija.
Sultana Murata istorija nije upamtila po dobru. Ali poeziji je za njenu predu bio
potrebniji plemeniti Murat. I ona se nije obazirala na njegovu surovost, nego ga ucinila
obazrivim prema Srbima, od cije je ruke poginuo. Prisen moralne osetljivosti jezika oseca
se i kad pesnik ne kaže Milošubi, vecMilošzgubi turskog car Murata. Kosovo je postalo
poetska pravda i za Turke. Sa Kosova su krenule dve istorije i jedna poezija.
U kosovskom predanju nema ništa što se kosi ili spori sa drugim narodima, sem ako nije
greh i golo postojanje, i samo pripadanje jednom narodu.
Na Kosovu niko nije zakasnio i jošuvek sam može izabrati i ulogu i stranu.
U velikim bitkama gotovo nikad nije poginuo ni jedan veliki junak, a kamoli vladar. Nije
li smrt kneza Lazara i Miloša Obilica odlucila i ko je najveci junak i koja je najveca bitka.
Na Kosovu se probudila naša nacionalna savest, a kad se savest jednom probudi više ne
može zaspati.
Kosovo je ime za našu nebesku otadžbinu, a tu otadžbinu možemo izgubiti samo
duhovnim samoubistvom.
_________________
www.svetosavlje.org

[boki]

Hramovi su glavni gradovi srednjevekovne Srbije
Carstvo nebesko Srbima nije bilo nepoznato, vecsu vekovima pisali i crkve i knjige. Vec
su poodavno bili pravoslavni i zato placali najvecu ljudsku cenu. Nebo je bilo bliže i
prisnije našim precima, nego nama. Nebo i zemlja nisu bili toliko udaljeni kao danas. Na
svodovima hramova svodili su ga na zemlju. U bogomoljama su mirisala tela srpskih
svetih kraljeva, a na zidovima, u oltarima i na ikonostasima njihova lica su zasjala
pomešana sa likovima svetaca. Loza Nemanjina stajala je uz lozu Jesejevu. Nisu bili
poznati po nadžacima i buzdovanima, vecpo zadužbinama koje su ozidali od Jerusalima i
Svete Gore, preko Grcke i Vizantije, do Rusije, "dok su duši mesta uhvatili".
Vecje protoneimar Rade u Skadar uzidao nevinu žrtvu, ostavljajuci joj prozor na ocima i
otvor za mleko - kroz koje je progledavao i hranio se ceo narod.
Lazar je Nemanjicodavno "sedeo u stolu njinome". Preko njega su Nemanjici dospeli na
Kosovo. U iduci svet se uputio mireci crkvu, pomažuci Hilandar, iduci u Jerusalim,
zidajuci Lazaricu i Ravanicu. Pevacje odlucio da ga o zidanju i trajanju pouci Miloš
Obilic, koga je i Dušan slao u Mletke po krste i ikone.
Lazar se potpisivao sa dva mastila. Krunisan je sugubim, dvostrukim vencem i duša mu
je ostala na oba sveta.
Nemanjici su ispod raskošnih carskih odeždi nosili kostretne rize, ispod pancira drvene
krstove.
Pevacje Boška Jugovica poklopio krstašem barjakom, više epitrahiljem, na kome je bilo
12 krstova, koliko je i apostola i koliko nikad ni na jednom barjaku nije bilo.
Našunutrašnji put nas je doveo na Kosovo.
Sve što se pojavilo na Kosovu, odavno je bilo u nama.
Trideset cetiri godine pre Kosova smrcu cara Dušana okoncana je propast carstva
srpskoga. Nije propalo samo ono što nije moglo propasti: Žica i Mileševa, Sopocani i
Studenica, Pavlica i Decani, Pecaršija i Sveti Arhangeli.
Hramovi su - zamkovi, carski dvorovi i glavni gradovi srednjevekovne Srbije. To su
bojevi koje smo zauvek dobili, sazvežda nebeskog carstva koja su neugasiva i nerazoriva.
Ono što je njima gradeno ostalo je u nama. Sva dobrota do tada posejana isklasala je
posle kosovskog zatiranja.

Nebeske prilike
Kosovo najavljuju i nebeske prilike:
"Razgnevi se Gospod 1371.
Pojavi se zvezda repatica
I kuga po svoj zemlji
zvezde se pojaviše u podne
Mesec se zakrvavi
Poginu sunce meseca juna, šesnaesti dan..."
Te prilike su nastajale i pre Kosova i posle Kosova kad "višSrbije po nebu vedrome
nebom sveci staše vojevati". I Karadorde ce pricestiti vojsku pre ulaska u Beograd. I
moracki hajduci se prisecaju Kosova:
Evo ima pet stotina ljeta
Od kada nas ne ogrija sunce
A danas nas sunce ogrijalo
Zaratio Petrovicu Ðuro...
Na Kosovu su Srbi prvi put bili zajedno, a sastali su se da bi poginuli i okajali neslogu i
nejedinstvo. Samo je najveci greh tražio toliko ocišcenje. Samo se tolikim poginucem
mogao dalje odvijati naum spasenja.
Nesloga i izdaja, presudne reci za sudbinu Srba vezane su za Kosovo. Kosovo je postalo
jedino mesto gde su Srbi bili zbraceni. A danas je jedino pitanje na kome su složni i
nerazbraceni. Složni za sebe, a ne protiv nekoga. Kosovo je jedina zemlja na kojoj Srbi
klece, ljube je i nose je u svojim torbicama.
Misli se da je polje Kosovo dobilo ime po ptici kos, a cini se da bi to bilo previše za tako
malu pticu koje uz to ima i u svakom drugom polju i potoku.
Pre ce biti da su na tom širokom polju bivale velike kosidbe, a da je to ime slutilo i
konacno zapecatila ona najveca koševina, koja nije prestala do naših dana, a zove se
kosidba glava.
Bilo je i vecih iskopanja i pogibelji, ali se one u duhovnom životu Srba nisu ni primakle
Kosovu. Najvece iskopnice nazvane su Kosovom. Pesma Propast carstva srpskoga
završava se recju koja nije imala odakle doci osim iz Crkve i koju ne nalazimo više nigde
u narodnoj poeziji. To je rec: pristupacno. Njome se završava poklanje i poraženje Srba
kad pogibe i Lazar i izgibe sva njegova vojska, sedamdeset i sedam hiljada. Pesma o
potpunoj pogibiji završava se olakšanjem:
Sve je sveto i cestito bilo
I milome Bogu pristupacno.

Smrt pod svojim imenom
Ispred Srba su bile druge vere i civilizacije, tude sudbine i istorije.
"Idaše zver ricuci kao lav, tražeci
da proguta stado Hristovo".
"Amurat car pokorivši mnoge narode,
sa svima njima naide na nas."
" Od kopalja ni vetar nije mogao duvati."
Bilo je lakše primiti tude, nego odbraniti svoje.
Da smo tu sagnuli dušu, zauvek bi ostali pogureni.
Da smo se tu pokorili, trag bi nam poginuo i više ne bismo imali iz cega vaskrsnuti.
Birajuci smrt pod svojim imenom, nismo izabrali ono što je bilo ispred, nego ono što je
bilo u nama i iznad nas.
To je dokaz da smo vecimali sebe, da smo bili ukorenjeni, užiljeni i usebljeni, da smo
sebe imali i doveli dotle da smo se mogli pregoreti i ostati svoji na svome. Pristajanje na
kraj je cin samosvesti i nepristajanja.
Izdali su oni koji su bili uvereniji u tude nego u svoje postojanje. Oni koji su napustili
sebe i svoju sudbinu, uplašeni od svoje istorije i mesta gde živimo.
Što poslednji beste, zasluga je vaša - jedan je od velikih stihova o Kosovu.
Jošpre Kosova, Srbija se rodila na Kosovu. Srbin je onaj koga se Kosovo tice. Zato
nemamo ništa ravno Kosovu ni u svojoj istoriji, ni na svojoj geografiji. Nemamo cvršceg
uporišta, ni jaceg duhovnog središta. Kosovo je ognjište oko koga je okupljen, okosnica
oko koje je sadenut, kolevka u kojoj je odrastao srpski narod.
Kosovo je Krstovo. Tu se ukrstilo nebesko i zemaljsko carstvo. Pola u nama, pola iznad
nas. Kosovo je najdublja rana, najduže pamcenje, najživlja uspomena, najmiliji pepeo
srpskog naroda. Zaokretnica sa koje je najviše porasla naša duša.
Kosovo je granica dvema Srbijama.
Zemaljska odgonetka nebeske zagonetke.
Kosovo je svuda gde ima Srba i zato bi gubitak Kosova danas bio teži poraz, dublji
potres, veci prelom u svesti Srba od onog iz 1389. godine.

Legenda neimar
Oboren udarcem spolja, srpski narod je poceo sebi dolaziti iznutra. Potrven do korena,
oslonac je mogao naci samo na dnu sebe. Dno praznine koja je zinula, mogao je
dosegnuti samo pesnicki jezik. Tražeci pocetak bespocetnog, pesnik je tragicnu istinu
pretvarao u blagu vest. Da bi umno postojao, vratio se sopstvu i od svojih duhovnih
vrednosti nacinio bedem opstanka. Spolja je pristao na sve da unutra ne bi primio ništa.
Kao što se u casu poniženja može uociti tren kad pojedinac postaje pesnik, tako se i u
vremenima nacionalnog uniženja i potiranja može prepoznati i oznaciti kako se rada
pesnicki genije jednoga naroda.
Ono što mu je trebalo za opstanak, srpski narod je ispevao, a one koje je izgubio na
bojnom polju, povratio i oživeo u stihovima. Onome što je izgubio u realnosti, dao
trajnost i oplakao u desetercima. I ne samo to: Srbi su se okupili oko likova iz svoje
poezije. I jošviše - poceli da se na njih ugledaju, da ih slede, da se prema njima
upravljaju. Da se u njih kunu i u njih veruju. Gde se istorija završila, poezija se užilila.
Gde je prestalo istorijsko secanje, tu je zavatrilo poetsko snatrenje. Zakukale su i
tužbalice i ptice. Barjak, pao na bojnom polju, prenet je i podignut na viši, duhovni plan, i
odatle ga više nikad niko nije mogao oboriti. ' Srbi se nisu proslavili bojem, nego
pesmom o Kosovu, opevanim, a ne stvarnim junacima. Kosovo je odbranio duh, a ne
oružje. Osvojio ga je pesnik, a ne vojnik. Rec, a ne sablja. Pesnik je odbranio vojnika u
boju koji je zapoceo posle boja. Poezija je imala poslednju recna Kosovu, a svaki boj
donosi onoliko slave koliko pesma iz njega iznese duhovne snage i koristi.
Kao da je sudbina naroda prešla u nadležnost poezije. Recje otpecatila zapecacenu
istorijsku sudbinu, otkrila put iz bespuca, uzela upravu i dala glavu obezglavljenom
narodu.
Poezija nas je uzvodila, podizala i prestizala. Tako smo cesto dobijali i višak poezije i
manjak stvarnosti.
Legenda neimar je kod sebe zaposlila ceo narod, ucinila ga svojim junakom i kao pravda
koja dela, a da ne zna, postala putokaz njegovom spasenju i prepreka njegovom uništenju.
Ona i danas traži ono što joj treba i sama odreduje koliko joj treba.
Legenda je preobražavala i sebe i nas, a preobražavajuci se, nije prestajala da bude ono
što je bila. I ma koliko se dovijala i menjala pravac, držeci sve konce jedne drukcije
stvarnosti, namera joj je da dokuci realnost.
Kosovska legenda je došla iz najvecih daljina i u najvecu daljinu je upucena. Izvadena je
iz neceg dubljeg od ljudi, vecnog i neprolaznog, nedostupnog ljudskom razumu. Ona
brine da na Kosovu ne bude ništa mrtvo, jer cim je mrtvo - nije Kosovo. Nama je ostavila
pitanja kojima se ona ne bavi: da li nas je Kosovo daleko odvelo? Da li smo mali za
ovoliku poruku?
_________________
www.svetosavlje.org

[boki]

Kosovo nije samo polje na kome se odigrala Kosovska bitka, ni pozornica poraza i izdaje,
ni grobnica dva cara - vecSion, mesto ukazanja, stajna tacka s koje smo krenuli uvis i
pokazali sposobnost da poverujemo u nešto veliko i važnije od nas.
Kosovo je reckoja je otrovala srpski narod.
Polje na kome je poezija pobedila istoriju.
Na Kosovu se naša sudbina promenila, istorija razmrsila, duša ocistila, otpoceo novi život
srpske nacije. Njime je sve pocelo i njime ce se sve završiti.
Sumnja u najboljega i najvernijega
Na Kosovu su se istorija i poezija razdvojile. Poezija je postala nadistorija, umetnost
vera.
Istorija nije uspela da odbrani Vuka Brankovica, u cijem se slucaju poezija pokazala
okrutnija. Po tome se vidi koliki je bio greh ostati živ i uštedeti sebe i koliki je strah
srpskog naroda od izdaje.
Cim je primio više naznacenje, Lazar je znao da ga neko mora izdati i brzo i lako
posumnjao u najhrabrijega i najvernijega. Sumnja u Obilica je jedno od najoriginalnijih i
najdubljih dosezanja kosovske pesnicke zamisli. Izdaja najboljega je i istinski kraj, jer svi
da izdaju to je manje nego kad izda jedan ako je najverniji. Bez najboljega i
najvrednijega, ništa se ne može obnoviti.
Izdaja je postala središnja tema srpske književnosti. Nije iskljuceno da neki poraz ili
izdaja koja je pretila ili se dogodila u poznijim vremenima nije pesnikovom voljom
vracena na Kosovo - i nije se umetnickim slucajem, nego naknadnim razlogom poslužio
imenom Vuka Brankovica, cije je ime "postalo u srpskom narodu poznatije od Judinog".
Kosovskog porekla je i misao Pera Slijepcevica da Brankovici ne bi pali u toliku nemilost
poezije da su više gradili za odbranu duše, nego za odbranu zemlje. Da li je tu kljuctolike
bezdušnosti poezije? Jerina je prokleta, jer je zidala smederevsko utvrdenje, dok prokletih
nema medu onima koji su gradili Žicu i Sopocane, Studenicu i Mileševu. Odbrana duše
je, izgleda, bila najvažnija i poslednja odbrana.
Poezija je izrojila sazvežde od devet Jugovica, BanovicStrahinju, Kosancica Ivana i
Toplicu Milana, Srdu Zlopogledu i Kosovsku devojku, Dijete Lauša, Relju Krilaticu.
To su samo neke licnosti kosovske epopeje, licnosti nepoznate istoriji, ali u svesti
srpskog naroda niko nije ni duže, ni više postojao. To su otelovljene ideje i ostvareni
principi cije je postojanje bilo neophodno za postojanje celog naroda. Zato su i postali
mnogo više, nego da su postojali. Nisu postojali oni, ali postoji onaj koji ih je stvorio, a to
je srpski narod. I da su postojali, možda ne bi bili ni tako sveti, ni toliko hrabri, ali je
toliko hrabar i tako svet njihov tvorac. To je tvorceva, a ne njihova mera. Onaj koji je

uvidao koga nema, ko mu treba, šta mu znaci njihovo odsustvo. Kad mu je šta bilo
neophodno, tada je i nastajalo.
U pamcenje su ušli iz poezije, i odatle ih više niko nije mogao išcupati. Teško je naci
narod u cijem su stvarnom životu presudniju ulogu igrale njegove umotvorine. I možda je
opravdana reckojom je zamanuo Jovan Ducicda je sve što nije opevao srpski guslar od
Triglava do belog mora umrlo za sva pokolenja. Može li se istinskije postojati nego što u
svesti srpskoga naroda postoji Boško Jugovici njegov krstati barjak. Može li neko biti
prisutniji u životu jedne nacije od njegove trojeruke majke, cija je treca ruka - zelena
jabuka.
Pre Kosova njih nema, a bez Kosova gde su svi poginuli - ne bi ih bilo. Posle Kosova ima
ih po svoj zemlji. Po njima se zovu brda, izvori, pa se cak i zadužbine koje nisu zidali
vezuju za njihova imena.
Da vidite lijepu Tronošu
Zadužbinu brace Jugovica.
U to vreme nije bilo ni Pazara, a kamoli Relje od Pazara; ali danas postoje oboje.
Postoje kule i gradovi, crkve i grobovi, džinovska skakališta Miloša Obilica. Narod se u
jednom kraju domislio da ga je rodila vila i doznao da se zvala Jelisavka, a u drugom
kraju je to bila cobanica, zatrudnela sa zmajem.
Zemlja se otimala o licnosti iz svog predanja.
U Jadru postoje dva mesta zvana Pustopolje i Necaj. Ta imena je predanje ovako
razjasnilo. Naime, glasonoša s Kosova tu je našao majku Miloša Obilica kako cuva ovce.
"Što ne caješMiloševa majko
Odbi ovce u to pusto polje
Milošti je danas poginuo!"
Kako onda ne postoje oni koji se srpskim vojskama prividaju na oblacima i kako ce
nestati oni koje je jezik istkao i utkao u samu kost našega postojanja?
Kažu da se uzbudenje kad se Obilicpoceo prizirati na oblaku može meriti samo sa onim
kada su Srbi posle pola hiljade godina ropstva doživeli da iz tame izroni krst i ponovo
zabruje zvona davno ostala bez jezika.
Nosivost zgaženog jezika
Narodna poezija dokazuje da smo najbolje pevali u najtežim vremenima. Najvecu
otpornost pokazuje duh, a najvecu nosivost zgaženi jezik.

Daje ropstvo krace trajalo, naša narodna poezija možda ne bi došla do tolike zrelosti, tako
složene poetike i poetskog umeca. I naše uspomene su u ropstvu bile sporne, pa se jezik
morao dosecati i dovijati kako da ih obnovi. Najveca nužda iznudila je i najsloženije
oblike poetskog izražavanja. Kao da smo najviše stvorili kad nas nije bilo, kad se za nas
nije znalo, kad je jezik rudeo i cvokotao prekriven strahom i zaboravom. Turci je nisu
voleli, ali ni do kraja progonili. Kao da su ustuknuli i nevoljno se priklonili istini da je
umetnost nepotkupljiva, a maternji jezik može izražavati samo svoje iskustvo.
Da smo cekali slobodu da bismo zapevali, ostali bismo bez svojih najvecih vrednosti i to
vreme ne bismo nikada nadoknadili.
Kao što se crnorizac zavetovan Hristu vecdve hiljade godina ne odmice s Golgote, ne
skidajuci s uma najvecu nepravdu, a ispred ociju sliku stradanja najnevinijega - tako
Srbin šest vekova ni za tren ne odvaja misao od kosovskog žrtvenika u strahu da bi
pomišlju na nešto drugo ogrešio o nevinu krv kosovskih mucenika.
Najveca vrednost kosovske legende je što je živa. Što nije skamenjena, ni dovršena, ni
razmršena. Što njena poruka nije umrla, ni misao zakovana, ni ideja zaglavljena. Što se
krece, ukljucuje nove naraštaje, traži njihov doprinos i tumacenje.
Zato je kosovska oporuka možda jasnija nama nego našim precima. A naša odgovornost
veca nego icija u ranijim vremenima.
Ono što je ispred, ostaje zauvek ispred, jer nema velikih naroda bez nedostižnih ciljeva, a
vecnost je muka u kojoj ni jedno pitanje nije bivše. Uz pesmu Propast carstva srpskoga,
koju je Lukijan Mušicki, kako kaže Vuk "preko nekoga od svoji mladi prepisao od neke
slepice koja je u Grgurevcu sedila" od nje su zapisane i druge kljucne kopce kosovskog
kosmosa: Obretenije glave cara Lazara, Kosovka devojka, Marko Kraljevicukida
svadbarinu. A to znaci ne samo pocetak, nego i kraj i epilog Kosovijade.
U jednoj su stihovi o Lazarevom vaskrsu:
Pode glava preko polja sama
Sveta glava do svetoga tela.
U drugoj je tužaljka verenice, vecudovice, a sada vidarice, koja ranjenike hlebom i
vinom isceljuje - i pricešcuje.
U trecoj je Markova Davorija:
"Oj, Davori, ti Kosovo ravno
Šta si danas docekalo tužno
Mesto našeg cestitoga kneza
Da Arapin sad po tebi sudi."

Umetnost je najbliža religiji, ako nije i najstarija religija. Religije se razlikuju, umetnost
ne, religije su nestajale, umetnost nije. Vecita koliko i ljudi, umetnost ne može opstati ako
je ovozemaljska i nije opšteljudska. Kosovskom legendom, srpski narod je postao narodtvorac.
Narodi koji ne stvaraju, ne ostavljaju ubedljivijih dokaza o svom postojanju.
Slicna predanja, veru u jezik i u poeziju, nalazimo kod drugih naroda, ali "svaki narod
voli da nešto nazove svojim". Od Kosova nemamo dublje duhovne svojine, niceg što bi
bilo u mirnijem posedu našeg razuma.
Kosovo je zauzelo našu središnju misao. Kosovo smo najduže odgonetali, o Kosovu
najviše govorili i najdublje mislili, a najmanje rekli i sebe saznali. Kosovski nauk nismo
dokucili ni iz njega dovoljno naucili. Znamo šta sve Kosovo nije, a ne znamo šta jeste.
Od Kosova nemamo više misli koje smo bili manje svesni, ni krupnijeg zaveštanja koga
se nismo pokazali dostojni.
To nas je unizilo u ocima protivnika, koji su krenuli da nas liše rodnog mesta nacionalne
-samosvesti. I kad nam traže Kosovo, potiru nam pocetak, poricu svest, poništavaju
postojanje.
Kosovo nam ne traže prvi put, a jasan odgovor dobili su jošod naših praotaca.
Pitanje je - da li nam Kosovo danas traže zato što im se ucinilo da ih nismo dostojni, da
više ne znamo šta nam je Kosovo - ili bašzato što i oni znaju da i mi znamo šta nam je i
ko nam je tamo.
Kosovo je ocno dno srpskog duhovnog vida. Kosovo je toliko srpsko, da ga niko ko zna
šta nije njegovo ne bi uzeo ni kada bismo mu ga nudili, a kamoli ga otimao.
Nojev kovceg
Crna Gora je Nojev kovceg isplivao iz kosovskog potopa.
Nojev kovceg je bio nacinjen ovako: u dužinu trista lakata, u širinu pedeset, u visinu
trideset lakata. Na tri boja, sa dosta svetlosti, zatopljen smolom spolja i iznutra.
Nije drukcija, ni viša ni Crna Gora.
I kao što se Nojev kovceg posle sedam meseci zaustavio na Araratu, ovaj je posle trista
godina pristao pod koren Lovcena.
Jedan je sa zemlje odigla voda, a drugi krv.
U Nojevom kovcegu je od svega živog bilo uzeto po dvoje. U Crnu Goru je moglo stati
samo jedno. To jedno je bio jezik, a u jeziku je bilo sve: i Kosovo, i kosovska misao.

Noje je iz kovcega puštao gavrana da vidi dokle je došla voda. Crnu Goru je preletela
kukavica, sestra Lazareva, da vidi dokle je stigla krv. Recje jošjednom bila na pocetku i
pokrenula sve iz pocetka.
Nikad nije bilo manjega sveta da je bio važniji. Ime Crne Gore je uskrsnulo sa kosovske
grobnice. "Tu je skocila iskra iz gomila pepela velicine Dušanove, što nije umrla de se
ognjište srpsko utulilo, nego se pripela na goru te bjeska i dovikuje na sebe gromove
zlobe i zavisti, kako zlatna igla potresne strijele oblacne". Nojeva golubica je posle
cetrdeset dana, a Lazareva kukavica posle cetiri veka našla suvo da spusti nogu.
Kad se rodio Radivoje Tomov, u Crnoj Gori je veccetiri stotine dvadeset i cetvrtu godinu
trajala kosovska bitka.
U njemu se svo naše zlo i dobro jošjednom rodilo i preporodilo.
Pre Njegoša nismo imali ni tolikog pesnika, ni takvog vladike, ni ovakvog Kosova.
Kao pesnik, Njegošje prestvorio legendu o Kosovu, kao vladika pozvao ne samo na
osvecenje, nego i na osvetu Kosova, kao vladar poeziju pretvorio u stvarnost.
Narodnu poeziju je izdigao na visinu na kojoj nije bila, a Kosovu dao jošjedno nebo.
Sam se obukao u kosovskog junaka, u raskošnu nošnju koju je sam smislio i skrojio, koju
pre njega nikad niko nije nosio. Pa, ipak, cim su ga u njoj ugledali, u njemu su odmah
prepoznali "onoga pravoga srpskoga bana sa Kosova".
Prvi je skinuo fes i nastavio korotnu kapu za Kosovom. Iz Kosova je izveo svoje poreklo
i poreklo svoje porodice, a njegov narod svoju lozu iz kosovskog pocela, svoj ponos iz
poraza, a nadu iz kosovske propasti. Plemicska odora je postala narodna nošnja i svakog
raetina podsetila da je vlastelin.
Za Crnu Goru, zemlju u kojoj su rodeni Nemanja i Sveti Sava - Kosovo je postalo mesto
postanja. Tu je opet buknula svest, upalila se duša, otreznio zbunjeni gen srpskog naroda.
Sam Vuk kaže da je jošu detinjstvu u Tršicu slušao da u Crnoj Gori Jošod Lazareva
vremena traje srpska vlada i carevanje". Kolenovici su, jer su od kosovskog kolena,
plemici -jer su olicetvorenja likova nestalih u kosovskom poklanju, Kucici - jer im je
kuca na Kosovu izgorela, Odžakovici - jer su otpretali žiške iz kosovskog svetog pepela.
Stvarni ljudi su se nadodali na poetske likove i sami postali više ispevani nego realni.
Kuca je domaca crkva, tužbalica - liturgija, a udovica - monahinja.
_________________
www.svetosavlje.org

[boki]

Ogledalo
(Po knjizi Solunci govore)

Kad smo oslobodili Beograd
Odvedoše nas u crkvu Ružicu
Da se pricestimo.
Ali pop ne da pricesnu užicu
Dok se ne ispovedimo.
Mene upita:
Jesi li ubio?
Jesam!
Rekoh,
A on:
Vojnice, što si to ucinio?
Stuštio se na mene ubilac,
Iznakažen,
Zapaljene glave, ispamecen,
Isplažen,
Krvnikovim ocima me gledao.
Mora da sam tako
I ja izgledao.
Pucao sam
Kao u ogledalo.
Do sad sam mislio

Da sam ga ubio.
Ali cim sam ovamo ukrocio
Uvideh da otad on živi u meni
I da je ovde u crkvi Ružici
Iz mojih usta i progovorio.
Da se nikad ne sazna
Ko je koga ubio.
1988.


Slovo


Ne ostavismo stopu ocevine
Koju na rovove nismo raskopali
I sada zovka iz raskucevine
Pita cime bismo raskop zakopali.
A mi nemamo ni jednoga zgloba
Koji odavno nismo razglobili
Kamoli zemlje izvan razdeoba
U koju bismo razgrob ugrobili.
Kao što Nojeva nije golubica
Našla suvo gde Tla bez zaklanja
Nema koliko bi se trunom utrnula.
Gde krv ukrviti i rov uroviti
Kad rov u rov nece ni u jamu jama,
Jamina se jama ne da ujamiti
Ni stara mržnja novim mrzijama.
Otkad smo dali prednost podelama
Zjap iz zjapa zjapi, raskuciz raskuca,
I sad nas više nema ni u nama
A trnje nas je izgnalo iz kuca.
Um nam je oburdan, misli rašnjirane,
Dno je na vrhu, a temelj na krovu,
Gospode, naniži niske raznizane
Održi rasulo u novome Slovu.
(1988.)




Lelek mene
(odlomci)

Šta je Lovcen do Gora Otaca
S koje naše Nebo otpocinje?
Na koju se svi po jednom penju,
A Carigrad po vedrini vidi.
Šta Cetinje nego Sveti Presto
Ðe kandilo neutješno capti
Na kostima cijela naroda?
Šta je Ostrog no oltar te crkve
Ðe najveci vidar crnogorski
I Ostroški Cudotvorac služi?
Šta Kosovo no žrtvena porta
Ðe je svaki od nas poginuo
Davno prije no što se rodio!
Crna Gora - ime manastira.
Crnogorci to su crnorisci
Što manastir služe crnogorski.
Podvižnici ciste ljucke vjere
Iz prkosa ljuckoga rodene.
Crnogorac - cin je i titula
Nekadanje Dušanove svite.
Pretkosovski vitez, coek s dvora,
I po tome koliko ih ima
To je mnogo za ime naroda.
Pet vjekova trajala je bitka
Zapoceta na polju Kosovu.
Najpotonji kosovski junaci

U Crnoj su Gori izginuli.
Kosovski je junak zadnji bio
Vukalica Šunjov iz Rovaca.
Poslednja je kosovska vecera
U Kruševcu crnogorskom bila.
Kosovska je bitka završena
Trinaeste - zauzecem Skadra.
Sve je opštom smrcu osveceno.
Najprije je samo Vuk izdao,
Najposlije jedini on nije.
Jedan nikad ne može izdati!
Kakvo nam je ime i sudbina
Ako Carstva nikad nije bilo?
Šta smo onda i zašto smo ode?
Što kukamo ako smo odovle?
Nosimo li crno oko glave
Ili oko mozga deraviju?
Zar nijesmo sa onog svijeta
A ni zato nemamo dokaza.
Koje li je ime te bolesti
S kojom ovaj narod pretrajava?
Zar smo tako na smrt zanemogli
Da istinu znati ne možemo?
Il možemo ali nam ne treba,
Istina je najgora utjeha,
Stoga smo se s njome posvadili,
Zato smo se od nje udaljili
Zar je sveti zavjet zbog koga smo
Pet vjekova na vatru loženi,
Miješali zube i mozgove,
Pekli dušu, prsi istavljali,
Tik i trzaj, mimika, grimasa,
San, groznica, zgrana iz djetinjstva
Ili nekog drugoga života,
Predavana sa oca na sina
Da se od nje ozdravit ne može?
Za jednog su pitali: Šta mu je?
Vele: Ništa, on je Crnogorac!
Sudbo niska duha visokoga,
Šta li misle da su a šta rade!
Strašno li je ginuti za poraz,
Gord na ono zbog cega umireš,

Za pobjedu pravde a ne ljudi!
Ko ne gine onda kad ne mora
Sada tudu povjesnicu uci.
Da se nije boj ni jedan bio
Bilo bi nas više, ali koga?
I bilo bi bolje, ali kome?
Zadužbino i krstionice
Medu Rimom i medCarigradom
Ðe podivlja kalem pravovjerni!
Sad se tice iznad tebe boje
Da kamene ne škljocnu vilice
Prokletije da ih ne iziju!
1978.



Napomena:
Kosovo - najskuplja srpska recje predavanje Matije Beckovica držano u Australiji,
Evropi i Jugoslaviji tokom 1989. godine prilikom proslave šestogodišnjice Kosovske
bitke.
Najpre je Beckovicna poziv Fondacije za srpske studije Makvori univerziteta u
Sidneju ucestvovao na seminaru o Kosovu.
Predavanje je ponovljeno u srpskim nacionalnim centrima i crkvenoškolskim opštinama u
Sidneju, Melburnu, Džulongu, Kanberi, Adelaidu, Brizbanu.
U Evropi je Beckovicgovorio istim povodom na vidovdanskim svecanostima u
Dizeldorfu, Osnabriku, Parizu i Bermingamu.
Ovaj tekst je objavljen u Glasu Crkve i Književnim novinama, a Glas Crkve, na kraju
kosovske godine objavljuje konacnu verziju i kao knjigu.
_________________
www.svetosavlje.org

[Mrs_Parker]

[boki]

[Mrs_Parker]

Nastavi ti, ne obaziri se na mene
_________________
na putu do Neptuna

[Argus]

SRBIJA NA KOLENIMA

Glumica kaže da mrak živi u duši Biljane Srbljanoviæ i poruèuje èestitoj Srbadiji da je pomene u molitvama, da je ne mrzi, jer ona zaslužuje saoseæanje

Glumica Ivana Žigon dovela je Rusiju na Kosovo i Metohiju pre svih srpskih politièara i pre nego što se i zvanièna Moskva oglasila o pitanju statusa južne srpske pokrajine. Kao predsednik Društva srpsko-ruskog prijateljstva, organizovala je humanitarnu pomoæ iz ove daleke zemlje, dovodila ruske zvaniènike, senatore, ministre, ansamble i novinare u najzabaèenije kosmetske enklave... U Rusiji je za svoj rad dobila orden svetog Andreja Prvozvanog za veru i vernost, priznanje koje se dodeljuje najzaslužnijim graðanima i umetnicima, a koje su u Srba poneli samo još patrijarh Pavle i mitropolit Amfilohije.
Tim povodom, Ivana za Kurir kaže:
- Kosovski božuri su se zahvalili majci Rusiji što ih je uzela pod svoje okrilje. To je ansambl dece koja žive na Kosovu i Metohiji - u Velikoj Hoèi, Orahovcu, Prištini, Kosovskoj Mitrovici, Goraždevcu, Graèanici, Vrbovcu, Letnici, Kmetovcu. Oni su mali ambasadori Kosova i Metohije, deca umetnici koji iza sebe imaju više od stotinu nastupa i koje predvodimo ja i Gavrilo Kujundžiæ.

Kako reaguješ kad kažu da nam Rusija nikada nije pomogla?
- Kad to kažu te razne Pešiæke, Lede, Biserke i ostale Kandiæke, uvek imam pri pameti da one nisu baš toliko glupe i neobrazovane, veæ da su prosto zlonamerne, drske i bezobrazne. One možda i ne znaju da je Srbija posle ropstva od 500 godina dobila svoju autonomiju blagodareæi upravo pobedi Rusije u rusko-turskom ratu. Briga njih i za ruskog konzula Jastrebova, koji nije dao Turcima da zatvore srpsku bogosloviju u Prizrenu, koja je potom radila do 1999, dok ih „Milosrdni anðeo“ nije zatarabio. Možda one nisu èule za Tolstoja, niti za pukovnika Rajevskog, koji je sa još 5.000 dobrovoljaca poginuo u balkanskim ratovima i koji je bio prototip za lik Vronskog. Ne zna jadna Vesna Pešiæ ni da je više od 20 miliona Rusa poginulo u borbi protiv fašizma, koji se rodio u srcu te njene Evrope. Od cele istorije, ona priznaje samo svog druga Tita i njegove poltrone, èiji su sinovi danas vodeæi èlanovi njihove sulude drogirantske partije. Biljanu Srbljanoviæ, koja je izjavila da se plaši Putinove senke jer se nadvila nad nama, pitam: „Zar ne znaš da samo ono što je osvetljeno ima svoju senku?“ Mrak koji živi u duši B. S. je potpun. Neka je èestita Srbadija pomenu u molitvi svojoj. I neka je sluèajno ne mrze, ona zaslužuje naše saoseæanje.

Vi ste, izgleda, sasvim neka druga struja?
- DSRP je na krajnje suprotnoj poziciji i hvala vam na komplimentu. Mi radimo po zabaèenim selima, niko nas za to ne plaæa, ali radimo to s ljubavlju. Zamislite kad bi oni hteli da naprave „dane zahvalnosti Americi u Beogradu“? Èik, neka Pešiæke, Lede, Biserke i ostale Kandiæke napišu neku pesmu o ljubavi prema onima koji su nas bombardovali? To bi bilo smešno do bola!

Misliš li da æe Rusija zaista, kako kažeš, spasti Kosovo?
- Nije pitanje da li æe Rusija posustati, veæ da li æemo mi biti dostojni ruske pomoæi koja nam je pružena. Rusija je na svojim nogama, za razliku od Srbije, koja je na kolenima. U vreme Jeljcina i Rusija je bila na kolenima, ali je uspela da prepozna sopstveni put i posle velike krize podigne se i pruži nadu èoveèanstvu da æe ga ponovo spasti od fašizma, koji je opet krenuo da osvaja planetu. To daje nadu i nama da æemo i mi možda posle ovog velikog pada krenuti napred svojim sopstvenim snagama.

[Sat]

Aj` da malo zacinim pricu....
a sta cemo sa ovim izrodom?

Milo Đukanović: Crna Gora će priznati Kosovo
Autor: FoNet | 26.01.2008 - 20:55

Predsednik Demokratske partija socijalista Crne Gore Milo Ðukanović u intervjuu za Centralni dnevnik sarajevske NTV Hajat, rekao je da će "u konačnici Crna Gora, kao i sve zemlje regiona, priznati nezavisno Kosovo".

"Mi smo se opredelili da budemo dio Evropske unije i moraćemo ispoštovati njene odluke. Naravno, Crnoj Gori ne pripada uloga bajraktara kada je nezavismo Kosovo u pitanju i svakako neće hititi da ga prizna. No, u konačnici će to uraditi kao i ostale zemlje regiona", rekao je Ðukanović.
Na pitanje novinara kakav je stav zvanične Crne Gore pred drugi krug izbora u Srbiji, Ðukanović je rekao da se nada da će Srbija zauzeti evropski put.

Ðukanović je dobar izborni rezultat radikala Tomislava Nikolića pripisao, delimično, vlastima u Beogradu na čelu sa Koštunicom i Tadićem koji su, kako je rekao, "neveštom politikom, posebno oko nacionalnih interesa, otvorili prostor Nikoliću.
"Srbija po svemu treba biti lokomotiva koja će vući region napred i prema Evropi. Međutim, zbog dobro poznatih stvari iz bliske prošlosti, ona je zadnji vagon tog voza", rekao je Ðukanović.

[Argus]

Veæ je RTCG demantovala tu njegovu izjavu.

Zar može izrod a da ne lièi na svoj horoskop?
Po milioniti put se pokazalo da kod njega ništa nije jasno i definisano.

[kvaka]

http://www.kurir-info.co.yu/clanak/kurir-28-01-2008/izrod
samo ne vidim izjavu M.Beckovica koja bese u antrfileu

[Argus]

ORF: Srbi nikada nikome nisu oteli Kosovo i Metohiju
Albanci uvek bili manjina

BEÈ - Šef odseka za razvoj austrijske državne televizije ORF Dorotea Rošèiæ, rodom iz Srbije, navela je u autorskom tekstu objavljenom u beèkom nedeljniku Profil da Kosovo i Metohiju nikada nisu oteli Srbi, veæ da se radi o drevnoj srpskoj teritoriji i da su kosovski Albanci uvek imali moguænost razvoja sopstvenog nacionalnog identiteta, javlja Beta.

- Albanci su istorijski gledano uvek bili manjina u Srbiji. Sada ta manjina, pored matice Albanije, želi da formira dodatnu sopstvenu državu - navela je ona, dodajuæi da „neæe matica da proguta Kosovo, pokrajinu, koja èini 15 odsto teritorije Srbije, niti se Kosovo želi ujediniti sa Albanijom, veæ se želi stvoriti druga albanska država“.

Rošèiæeva, nekada veoma popularna voditeljka ORF-a, naglasila je da su, za razliku od Kurda, stanovništva Kašmira ili Tibeta, naroda koji su „na najneljudskiji naèin tlaèeni“, kosovski Albanci imali moguænosti razvoja sopstvenog nacionalnog identiteta.
Rošèiæeva je napisala komentar podstaknuta reèima jedne žene koja ju je pitala „kada su Srbi Albancima oteli Kosovo“.

- Zloèini svih uèesnika u graðanskom ratu na Balkanu oèigledno zasenjuju èinjenice. U tom iskrivljenom shvatanju tragiènih dogaðaja na jugoistoku Evrope, uloge žrtve i zloèinaca brzo se raspodele, ocenila je ona.
- U jednoj zemlji (Austriji), u kojoj se veæ decenijama razgovara o dvojeziènosti, teško je poverovati da nacionalne ambicije kosovskih Albanaca posle Drugog svetskog rata nisu nasilno ugušene, veæ naprotiv podstaknute. Jugoslovenske republike imale su sopstvene skupštine, javne ustanove popunjavane su po nacionalnom kljuèu. Da li je to stalno pominjano tlaèenje albanske manjine? Politika Beograda prema Kosovu tada je imala kao posledicu da su Albanci postali veæina u pokrajini, i oni su znali, shodno tome, da popunjavaju pozicije moæi - objasnila je Rošèiæeva. Ona je podsetila da su od sedamdesetih godina prošlog veka Albanci unutar jugoslovenske države imali sopstvene škole, na svom jeziku, sa autonomijom odluèivanja o obrazovnim planovima, podvukavši da su i pored toga želeli secesiju.

- Stotine hiljada ljudi je proteklih decenija napustilo Albaniju i to i u pravcu Kosova, što je razumljivo jer su im se tamo pružile mnoge moguænosti koje im nije davao realsocijalizam Envera Hodže. Tako su Albanci na Kosovu postali veæina, istakla je austrijska novinarka.

[Jupiter]

Hola Signor Boki,
Usted tiene que ver que hay una cierta luz algunos baila... izvines me za konstrukciju recenice, no nije to to, vec citaj(te) dalje...

Španija ne priznaje Kosovo
Feb 13. 2008.

[Jupiter]

cuando un hombre espanol se olvida de el eeee, pa ces i ti ... hehehe